ЕСНАФ СТОЛАРА, БРАВАРА, ТОKАРА, СТАKЛАРА, ПУШKАРА И ПРОИЗВОЂАЧА KУНДАKА

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA SOMBOR VESTI

Импозантној номенклатури апатинских еснафских организација, формираних током 18. века, можемо прикључити још једну-уједињени еснаф столара, бравара, токара, стаклара, пушкара и произвођача кундака. Наиме, већ првих година колонизације, Апатин, због своје идеалне позиције на Дунаву, најважнијој саобраћајној трансверзали тога периода, постаје главни транзитни центар у којем се формирају разне занатске радионице, са циљем намиривања основних потреба огромног броја насељеника. То се примарно односи на радионице за израду разних алата, грађевинске столарије и делова кућног намештаја (прозори, врата, столови, кревети, итд.), неопходног за даљу егзистенцију на новоколонизованом подручју. Повећана тражња овако широког асортимана занатских продуката наметала је потребу за присуством и ангажовањем што већег броја мајстора тих занатских профила, у првом реду столара, бравара и токара.

Приликом периодичног евидентирања занатлија у Апатину, током 60-их и 70-их година 18. века, регистровани су, поред 9 столарских мајстора, и мајстори браварске, токарске, стакларске и пушкарске струке.

На основу сачуваног еснафског протокола, тј. натписа на његовим корицама, можемо констатовати да се књиговодство, односно рачунски записник, са прецизно евидентираним приходима и расходима, реализованим деловањем уједињеног еснафа столара, бравара, токара, стаклара, пушкара и произвођача кундака, почео сукцесивно водити од 26. марта 1773. године. Овако изузетно велик број различитих заната уједињених у овом цеху (чак шест) сврстава га у категорију занатских асоцијација са највећим бројем различитих занатских профила. Разлоге за овакву ситуацију треба тражити у чињеници да је у тренутку формирања нове еснафске организације 1773. године, у Апатину егзистирао и функционисао мали број занатских мајстора наведених струка (нарочито стаклара, пушкара и произвођача кундака), што је анулирало могућност да се само са мајсторима истога заната испуни законом прописана квота за формирање самосталног еснафа. Изузетно је интересантна чињеница да су у Апатину 1773. године, биле присутне и деловале занатлије специјализоване за израду специфичних продуката, тј ватреног оружја-пушака. Такође је занимљиво, да је Апатин, у том периоду релативно мало место, имао такав занатски потенцијал, какав се једино могао наћи у малобројним, а много већим и значајнијим урбаним центрима тадашње Хабзбуршке монархије. На нивоу досадашњих истраживања (услед недостатка релевантних чињеница), не може се децидно констатовати да ли се ради о мајсторима који су самостално израђивали комплетан производ, или су неке металне елементе набављали од произвођача из већих привредних центара, а који су поседовали техничка средства и познавали технологију неопходну за израду компликованијих делова. Што се тиче кундака за пушке, највероватније су их набављали у самом Апатину, од мајстора који су били уско специјализовани за израду дрвених елемената за ватрено оружје, и били су са њима удружени у еснафску организацију.
Пошто се ипак највероватније ради о малом броју занатских мајстора овог веома ретког профила који је захтевао изузетно знање и прецизност израде, можемо претпоставити да је и њихова годишња продукција била у складу са овом чињеницом, тј. била је мањег обима. Имајући у виду све ове чињенице, можемо констатовати да се оружје апатинских пушкара, са изгравираним местом производње-Апатин, иако у занемарљивој количини, налазило међу војном опремом царских ратних јединица, које су учествовале у ратним операцијама широм Европе, а нарочито против Отоманске империје. Kада се дефинитивно престаје са производњом овог ватреног оружја. као и кундака, не може се прецизно констатовати услед недостатка материјалних доказа. Једино се може претпоставити да је продукција трајала релативно кратко, пошто се приликом посета одређених путописаца и на основу њихових публикованих дела, већ 1822. године, међу евидентираним значајним занатима уопште не констатују мајстори овог изузетно ретког занатског профила.

Може се, такође, претпоставити, да за разлику од осталих заната уједињених у овом еснафу (столара, бравара, токара и стаклара) ни производња дрвених кундака није имала неку дужу перспективу и да се релативно брзо угасила, јер се и она после неколико деценија уопште не региструје у широком спектру апатинских занатских профила. Еснаф је за сигилацију службених исправа (вандровки, калфенских и мајсторских диплома, итд) користио печатњак на којем се, поред године оснивања (1773), иницијала царице Марије Терезије (МТ) и пригодног текста који је набрајао уједињене занате, у централној зони налазио штит подељен на пет поља у којима су се налазили симболи ових заната.
Функцију председника овог уједињеног цеха (оберцехмајстера) 1825. године, обављао је мајстор Јакоб Гребер, да би након њега, крајем 20-их и почетком 30-их година 19. века, ову дужност преузео мајстор Франц Марш, а који су у том периоду, уз печат, својим потписом, на службеним документима, потврђивали њихову веродостојност. Тако су, на овај начин, оверили вандровку осамнаестогодишњег столарског калфе Елијаса Хофмана (рођеног у Апатину) и у текстуалном делу навели, да је одређено време вандровања, током 1825. и 1827. године, провео у Апатину ради стручног усавршавања код овдашњих столарских мајстора.
Да је стручност овдашњих столатских мајстора била на изузетној висини, потврђује нам чињеница, да је 1797. године, столарске и дрворезбарске радове на главном олтару, у новосаграђеној апатинској цркви Узнесења Маријиног, израдио апатински столар Георг Рајнер. За успешну реализацију уговореног посла, где су се квалитетом израде посебно истицали дрворезбарски елементи, овај столарски мајстор је добио новчану надокнаду у висини од 110 флорина. и у каснијем периоду, овдашњи столарски мајстори су, захвајујући изузетном квалитету својих продуката, били сукцесивно ангажовани за потребе апатинске жупне цркве. Тако је столар Јохан Марш, 1859. године, израдио армаријуме (ормане) у црквеној сакристији, да би потом, 1882 године, Венделин Удвари, за суму од 500 флорина, направио црквене клупе.
И у каснијем периоду, током 20. века, апатински столари, школовани на столетној традицији и искуству својих преходника, досезали су, такође врхунске домете. Међу њима, посебно место припада Александру Нађу, који је велику афирмацију стекао као мајстор за израду репрезентативног кућног намештаја, траженог, због изузетно квалитетне израде и ван граница Апатина. Kао изврстан мајстор био је ангажован и на изради дрвених елемената за главни олтар цркве Срца Исусовог у Апатину (изграђена у периоду 1931-1933. година).
Еснаф је успешно функционисао преко сто година, да би након дефинитивног укидања, 1884. године, његови некадашњи чланови наставили, да кроз нове форме организовања и деловања и даље доприносе развоју апатинског занатства и привреде.

Аутор: Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.