Рибарски плесови одржавани су недељом увече у сали гостионице “Фудерер” (данас ресторан “Шаран”). Уоколо сале, дуж зидова постављене су дугачке дрвене клупе на којима су седеле рибарске кћери, уз обавезно присуство њихових строгих и брижних мајки. Учешће у овим забавама захтевало је строгу етикецију у опхођењу и облачењу, не само од присутних девојака, које су се појављивале у најлепшој и најсвечанијој одећи, него и од осталих гостију. Млади рибарски мајстори и калфе, потенцијалне младожење, долазили су у најрепрезентативнијој одећи, трудећи се да својом елеганцијом и учтивим понашањем оставе позитиван утисак на све присутне, а нарочито на девојке према којима су гајили јавне или тајне симпатије.
Стари рибарски мајстори, најчешће очеви присутних девојака и младића, облачили су за ову прилику, традиционални прслук тамне боје, украшен са два реда сребрних дугмади, уз који је као обавезан реквизит ишао сребрни џепни сат са дугим ланцем. Најчешћи разлог њиховог присуства овим, у суштини омладинским забавама, био је давање критичке оцене о кћеркином удварачу и будућем зету. После обављене процене, стари мајстори се најчешће нису дуго задржавали у сали међу младима, већ су се одвајали у суседну просторију, препуштајући омладину њиховој забави. Ту би, уз вино, седећи са другим рибарским мајсторима коментарисали будуће брачне партије, заговарали термине за свадбе или водили пословне и струковне дискусије.
На почетку сваког плеса момак се пристојно обраћао девојци, а понекад и њеној мајци, молећи је за игру. Уколико је веза између двоје заљубљених била јавна и позната присутнима, први и трећи плес су традиционално били резервисани за њих двоје, а остали кандидати за плес су се строго придржавали овог обичаја. Момци су као партнерке за необавезне плесове (иза којих није постојала намера удварања) најчешће бирали веселе и спретне играчице, или како су они коментарисали “хитре као видре”, а избегавали троме и неспретне.
Приликом самог плеса, нарочито, се водило рачуна о пристојности и лепом понашању (прописна удаљеност између партнера, дозвољен положај руку на телу, итд.), тако да су и најмањи физички рефлекси њихових емотивних стања били потпуно елиминисани. Не треба наглашавати да су посебно ови тренуци на забави протицали под строгим и будним оком присутних мајки.
На крају вечери, по завршетку забаве, уколико је веза између момка и девојке била благословљена од стране њихових родитеља, млади рибарски мајстор или калфа је добијао дозволу да отпрати своју изабраницу до њене куће. Но међутим, ни ови тренуци нису пролазили без присуства и контроле родитеља, најчешће девојчине мајке. Да би на кратко време избегли овај наџор, млади су пазили да иду иза мајке, на одређеној удаљености. На тај начин су добијали прилику за тајне и брзе изливе нежности. У супротном неповољном случају, када је мајка ишла иза њих и контролисала сваки покрет, поготово са мале удаљености, овакви потези су били потпуно искључени, а проведено време, од гостионице до куће, коришћено је за учтиву конверзацију. Једини краткотрајни период када су млади били потпуно сами био је од момента уласка мајке у кућу па до њеног позива. Ово оскудно време коришћено је за понеки страственији загрљај или пољубац. Као по правилу, после кратког времена, нимало љубазан глас мајке прекидао је ову идилу и позивао девојку на моментални и беспоговорни растанак и улазак у кућу.
Аутор: Томислав Шимуновић
