Према еснафским правилима, занатлијски сталеж се делио на три категорије: ученици (шегрти), помоћници (калфе) и мајстори.
Занатлијским ученицима чланство у еснафу је почињало од момента ступања на занат. Уговор о школовању склапан је са њима у седишту еснафа, обично пред старешином цеха или управом, а овом чину су обавезно присуствовали родитељи или старатељи будућег шегрта. Период шегртовања почињао је после завршене основне школе, обично у добу од 12-13 година, и трајао је најмање три године. После изузетно напорног времена шегртовања, ученик је стицао право на “ослобођење”, тј. полагање испита за добијање калфенског звања. За своје “ослобођење” шегрти су морали да плате одређену новчану таксу, која је у једном периоду износила 3 форинте и 30 крајцара. Пријављивање за испит, његово полагање, као и обављање свих осталих административних формалности везаних за “ослобођење”, вршено је у седишту одређеног цеха.
Уколико је шегрт испуњавао све формалности предвиђене статутом цеха, могло се приступити испиту. Полагање калфенског испита обављано је пред еснафском управом (сачињавали су је, поред старешине и његовог заменика, још неколико најискуснијих занатлија, који су имали и одређене административне функције), која је у конкретном случају вршила улогу испитне комисије. На крају успешно положеног испита, старешина и остали чланови комисије честитали су новопеченом занатлијском калфи.
Помоћници, тј. калфе, имали су у оквиру еснафа своју сопствену асоцијацију. У ово удружење морале су ступити све калфе које су хтеле легално и по прописима еснафа да обављају посао, као и даљње школовање и стручно усавршавање. Празновање понедељка (Blaumontag) традиционално нерадног дана међу занатлијама, калфама (као и мајсторима) било је, 1780.године, најстроже забрањено. Наиме, занатлијски сталеж је практиковао нерадни понедељак, а као најважнији разлог биле су колективне забаве претходног дана, недељом увече, када се до касних сати, уз музику и плес, у великим количинама трошило вино. Овај дан је био резервисан за трежњење и довођење занатлија на одређен психо-физички ниво, на којем су могли да наставе са реализацијом својих професионалних задатака.
Врло често се догађало да су новопечене калфе остајале и даље код својих старих мајстора, али сада радећи у складу са новим статусом, за одређену најамнину. Један од основних разлога за остајање била је слаба имовинска база многих калфи, која је на краћи или дужи период онемогућавала стицање мајсторског звања, куповину, у појединим случајевима веома скупих алата и справа и спречавала самостално бављење занатством.
Уколико су калфе желеле и могле да побољшају свој професионални статус и постану самостални мајстори, морале су да проведу известан период (најмање три-четири године) на раду ван Апатина. Они су обилазили значајне занатске центре и најцењеније мајсторе, где су мукотрпним радом и залагањем стицали драгоцено знање и искуство. То су најчешће били градови у Мађарској, Аустрији, Немачкој, Србији, Румунији и др.
У периоду обилажења, током тзв. фремта, калфе су користиле одређену калфенску радну књижицу, вандровку (Wanderbuch). У њој су биле прецизно дефинисане регуле (правила), подељене на, од 4, 5, 6, па све до 12 тачака. Регуле којих су се апатинске калфе морале стриктно придржавати током прве половине 19. века, усвојене су 16. јула 1816, године; у Будиму, од стране надлежних државних органа краљевине Мађарске. Вандровка се морала чувати, јер је омогућавала званично ступање у радни однос, док би у случају њеног непоседовања, сваки пријем калфе код било којег мајстора био немогућ. Она је имала вишенаменску функцију. Наиме, служила је као својеврсна легитимација, путна исправа и као сведочанство о стручном оспособљавању калфе током целог периода обилажења. На почетним странама вандровку је званично оверавао неко од представника жупанијске администрације (својим потписом и воштаним печатом) да би након уписаног имена и презимена, места рођења, година старости, као и припадности одређеној верској конфесији; следио детаљан физички опис ради прецизне идентификације дотичног калфе. Ту је наведен опис телесне грађе, облик лица, боја косе, обрва и очију, форма носа, усана и браде, као и назнака о личним, карактеристичним знацима. На крају, следио је својеручни потпис занатског калфе, као потврда његове писмености.
У њој су, старешина и заменик старешине одређеног еснафа града у којем се калфа тренутно налазио, бележили тачан датум доласка и одласка од мајстора, његово понашање, као и достигнут ниво занатског знања и вештине. Представник полицијске управе, оверавао је правац даљег путовања. За време путовања, калфа није смео да борави на једном месту без посла више од 48 часова. Имао је обавезу јављања, минимално једном годишње, административним властима места свог сталног пребивалишта, где му је и издата ова службена исправа. Током путовања мора се пристојно понашати, тј. не сме се бавити просјачењем. Након треће године вандровања, обавезан је да се врати кући, а дужан је и да се јави представницима војних власти ради регулисања војне обавезе. За три године, колико је калфа најмање проводио у обилажењу, “фремту”, обично је променио више мајстора у неколико разних градова. После испуњења свих наведених обавеза могао је тражити и добити дозволу за даљње стручно усавршавање и у иностраним занатским центрима, или ако је желео, приступити полагању мајсторског испита.
Након завршеног периода “фремта”, кандидат за занатског мајстора се пријављивао на испит. Управи цеха је морао поднети на увид прописно оверене документе (вандровка) који су садржавали све неопходне податке. На основу тога, управа је могла донети закључак о евентуалном испуњењу, цеховским статутом прописаних услова, за стицање мајсторске титуле и дозволити излазак на испит. Мајсторски испит се састојао од практичног дела, тј. калфа је морао под наџором испитне комисије, у којој се као и у претходном случају налазе чланови цеховске управе, израдити свој мајсторски рад-“ремек”. После успешно положеног испита и претходног одобрења управе цеха, новопроглашени занатлијски мајстор је, плаћањем мајсторске таксе у износу од 25 форинти, постајао самостални мајстор и члан једне од бројних апатинских еснафских организација, са свим правима и обавезама који из тога статуса произилазе.
Аутор: Томислав Шимуновић
