Удружење „Стапарска ружа“ из Стапара бави се очувањем некада изузетно цењеног старог заната израдом ћилима и неговањем традиције ћилимарства. Стапар је некада имао заокружену грану ћилимарства. Имали су своју кудељу, узгајали овцу цигају чија вуна се користила за ткање, своје ткаље, предионице. Стапарски ћилим се препознаје по клечаној техници, то значи да су лице и наличје ћилима једнаки, а израђен је у три до пет боја. Карактеристика стапарског ћилима је ружа, јединствена у свету.
Поред тога што негује леп и већ заборављен стари занат од 2022. године носи и престижно признање једног од најбољих у Војводини. Признање им је доделио Покрајински секретаријат за привреду и туризам Војводине.
– Секретаријат је од самог почетка рада Стапарске руже препознао наш квалитет и већ после само неколико година смо успели да добијемо ово значајно признање што је нама велика подршка. Кроз садарњу са Секретаријатом учествовали смо на многим манифестацијама и сајмовима где смо добили на што већој видљивости, рекла је Мира Ковачев, председница Удружења „Стапарска ружа“.
Стапарска ружа је са радом почела 2016. године. Да би добили признање да су једни од најбољих било је потребно шест година труда, упорности, многобројна излагања и позитивне оцене о раду.
– Сваки наш производ сада с поносом носи ознаку „Најбоље из Војводине“. Када смо почели, захваљујући подршци града Сомбора, добили смо разбоје и просторије у којима се Удружење и данас налази, али смо морали проћи обуку. У Стапару 50 година нико није сео за разбој. Нама је требало годину дана само да би савладали ткз. клечану технику, веома тешку, захтевни и спору. У почетку смо израђивали мање производе, а тек 2021. смо изаткали први ћилим димензија 1,40 х1,80 метара. Било је потребно 600 радних сати и две жене да би га откале. Наше баке су увек говориле да пар ћилима кошта колико јутро земље (данас је то вредност око 12.000 евра). У Стапару иначе има 1500 старих ћилима који се преносе у наслеђе као нематеријално добро. Била је ствар престижа имати га у кући. Поклањао се младим девојкама за удају и кумовима. За свадбу су се фијакери китили стапарским ћилимима, а овај обичај се негује и данас. За ступовнице, када дете прохода, исто се користи ћилим, с поносом истиче госпођа Ковачев.
Према њеним речима ћилим је експанзију доживео крајем 19. и почетком 20. века. Удружење средства за израду ћилима добија аплицирањем на покрајинске конкурске, али су успели да запосле две жене као ткаље. Некада су ћилими имали кудељну основу. Сада, пошто је кудеља дефицит стављају памучну основу, а вуну набављају из Србије иако је у мањој количини има и у Војводини.
– Стапарски ћилими су се увек ткали у пару. Стапарска ружа се ретко стављала сама, углавном више ружа у букету или венцу, то је већ било остављено на избор машти ткаље. Некада су ћилими израђивани у слободно време и у зимском периоду када су мировали пољски радови. Обзиром колико је потребно времена да се један ћилим изради волели би као Удружење ако би успели оснажити и охрабрити жене да се врате старим занатима као својим примарним, каже председница Удружења.
Чланови “Стапарске руже” су се повезали са сарачком радионицом „Питон“ из Суботице и израђују торбе са симболом стапарске руже; са радионицом Петровић која прави дрвене кутије са којом сада израђују паковање за ћилиме.
Радом Стапарске руже поново су се отворила велика, светска врата за стапарски ћилим.
– Ушли смо у протоколарни поклон Покрајинске и Републичке владе, Града Сомбора, а и Покрајински секретаријат за привреду и туризам где год иде у иностранство у промотивне сврхе носи и наше радове. Волели би да Министарство пољопривреде субвенционише нека газдинства да производе кудељу и да се запати овца цигаја онда би опет имали оригиналан стапарски ћилим. Удружење ради радионице са децом и волели би да кроз примере праксе будемо присутни у школи јер би тиме добили децу која су обучена и која ће чувати стапарски ћилим. Да се опет не заборави, рекла је председница Удружења “Стапарска ружа“ Мира Ковачев.
