Синоћ је у Народној библиотеци Миодраг Борисављевић“ Апатин, представљен нови роман „Глад гладних“, а уједно и четврти роман књижевнице и песникиње Јасмине Јанковић која је за Дунав радио на један питак и занимљив начин представила своје најновије књижевно дело.
-„Глад гладних“ је мој четврти роман, радња се дешава у једној војвођанској вароши, налик Апатину, то је прича о двоје деце, посткомунистичком периоду, о идеолошким разликама које су поцепале људима душу и раздвојиле многе људе. Али ово двоје деце се срело после дугог периода, после миграција, 2017. године у Земуну као седамдесетпетогодишњаци. Ту се укршта прича са миграцијама из Сирије, о нестанку једног Алепа и о трајању једног Земуна, о траговима Јермена на територији Србије. Ово је роман о доброти о љубави, о трагању за равнотежом и за собом… Када кажем миграције мислим на миграције у социопсихолошком смислу, миграције из себе, од свог сушаственог биће, не мислим само на миграције са огњишта, а њих је превише у првим деценијама овог века. Мислим да су оне погубне за људску душу и људски род, а са друге стране миграције су искушења опстанка и људи као социјално верних бића, који верују у космичке стазе и труде се да од тог свог лошег задеса проживе добре приче.
На питање зашто за њу као за некога ко се озбиљно бави писањем, није уобичајено учествовање на књижевним конкурсима, сазнали смо да је књижевност за Јасмину много више од комерцијализације, што је постало нека врста тренда.
-Ја то увек кажем књижевност је мисија и ја желим да увек једна моја књига, од мог првог романа, поготово од поезије дође до читаоца да људима помери поглед да помери његов одговор на неко питање, то сматрам мисијом и лепотом писане речи, мислим да су у данашње време комерцијализовани и уметност и култура и конкурси на крају крајева и да рецимо од триста пристиглих радова не могу сви да буду прочитани.Ја то не могу тако, онда губим књижевни корак и онда гледа да једна моја књига препоручи другу.
Подсећамо, Јасмина Јанковић је рођена 1968. године у Сремској Митровици, дипломирала је на социјалном раду и социјалној политици. Јасмина је неко ко пише социјално историјске романе, који се баве првенствено људском психом. Поезија јој је објављивана у књижевним часописима за децу и одрасле, а себе проналази највише у прози. До сада је неписала четири романа за децу и ово писање доживљава као својеврсну врсту одмора
. О њеном књижевном раду говорили су многи књижевници, социолози културе, професори: Ратко Божовић, Жељко Ђурић, Слађана Миленковић, Милан Михаиловић, Драгољуб Симоновић, Милутин Лујо Данојлић, Павле Џелетовић, Предраг Јашовић, Верољуб Вукашиновић…
У интервјуу који је дала листу Вечерње новости 2007, након московског сајма књига, добила је име „жена која говори са ветром”, а Апатинци који су синоћ посетили библиотеку имали су јединствену прилику да уживо чују стихове ове књижевнице, а пре свега жене која верује у доброту.
