ШKОЛОВАЊЕ АПАТИНСKИХ ЗАНАТЛИЈА У 19.ВЕKУ

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Целокупан период школовања занатлијског ученика-шегрта био је тежак и мукотрпан. Почињао је после завршене основне школе, обично са 12-13 година, и трајао је најмање три године. Уговор о школовању склапан је са њим у седишту одређеног занатлијског еснафа, обично пред старешином цеха или управом, а овом чину су обавезно присуствовали родитељи или старатељи будућег шегрта. После изузетно напорног времена шегртовања (поред учења заната, шегрти су морали да обављају и све тешке послове у домаћинству мајстора, а при том су често и физички злостављани), ученик је стицао право на “ослобођење”, тј. право на полагање калфенског (помоћничког) звања.

Уколико је шегрт испуњавао све формалности предвиђене статутом еснафа, могао је приступити испиту. Полагање калфенског испита обављано је пред еснафском управом, која је у конкретном случају вршила улогу испитне комисије. На крају положеног испита, старешина и чланови комисије честитали су новопеченом занатлијском калфи, после чега је уследио традиционални церемонијални ритуал.
Уколико су калфе желеле и могле да побољшају свој професионални статус и постану самостални мајстори, морале су да проведу известан период (најмање 3-4 године) на усавршавању и раду ван Апатина. Они су обилазили значајне занатске центре и најцењеније мајсторе, где су мукотрпним радом и залагањем стицали драгоцено знање и искуство. У периоду обилажења, калфе су користиле одређену калфенску књижицу –вандровку (вандербух).

Вандровка се морала брижљиво чувати јер је омогућавала званично ступање у радни однос, док је у случају њеног непоседовања сваки пријем калфе код било којег мајстора био немогућ. Имала је вишенаменску функцију и служила је као својеврсна легитимација, путна исправа и сведочанство о стручном оспособљавању калфе током целог периода усавршавања. У њој су, старешина и заменик старешине одређеног еснафа града у којем се калфа тренутно налазио, бележили тачан датум доласка и одласка од мајстора, његово понашање, као и достигнут ниво занатског знања и вештине. Такође, представник полицијских власти, оверавао је у њој правац даљег путовања.

За време путовања, калфа није смео да борави у једном месту без посла више од 48 часова. Имао је обавезу јављања, минимално једном годишишње, административним властима у Апатину. Током путовања, морао се пристојно понашати и није се смео бавити просјачењем. Након треће године усавршавања, био је обавезан да се врати кући, а био је и дужан да се јави представницима војних власти ради регулисања војне обавезе. За три године, колико је калфа најмање проводио у обилажењу, обично је променио више мајстора у неколико разних градова. После испуњења свих наведених обавеза, могао је тражити и добити дозволу за даљње стручно усвршавање и у иностраним занатским центрима, или ако је желео, приступити полагању мајсторског испита.

Мајсторски испит се састојао из практичног дела, тј. калфа је морао под надзором испитне комисије израдити свој мајсторски рад-“ремек”. После успешно положеног испита, новопроглашени занатски мајстор је, плаћањем мајсторске таксе у износу од 25 форинти, постајао самостални мајстор и члан једне од бројних апатинских еснафских организација.


Аутор-Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.