Топао дом Виктора и Милице Лакатош већ од самог улаза намернику даје до знања да долази у госте уметничкој породици. Цео њихов стан је уствари један уметнички атеље где на сваком сантиметру простора око пада на понеки рад маштовитих домаћина. Милица је ту ангажованија, а након свега виђеног може се рећи да је њена машта буквално “експлодирала”, јер све што види, и дотакне, као чаробним штапићем ова сада наша суграђанка из Трстеника, претвара у уметничко дело.
Природни материјали од којих прави своје чудесне лампионе, огрлице, осликава дрвена јаја, слике карилних боја, само су део њене уметничке маште, коју, како каже, гаји од детињства. Али, кренимо редом , прво од тикви.
Тикве које су целог лета као чаробни лампиони правили хлад у њиховом дворишту сад су претворене у маштовите радове. Издваја се стона лампа која са рупама избушеним на тикви даје својим светлом околини готово нестварну, романтично-ефектну ноту. Женске огрлице и медаљони су сваки прича за себе и сваки је уникатан.
Kопије нема. Прави их од свега – отпадака од коже, птичијег паперја, жица, федера, и још штошта што се налази у природи, доказују да све што нас окружује у себи има црту уметности. Па онда слике. На њима су препознатљиви мотиви светских сликара стручно упаковани у Миличин уметнички изражај. Тако је на зидним сатовима, али и симпатичним дрвеним јајима на којима је искључиво Пикасо. Свако јаје репродукција неког дела славног Пабла.
Све поменуто може да послужи за оригиналан поклон, па ето идеје читаоцу кад крене на неки свечани догађај, да сврати код Милице и широк осмех на лицу слављеника (или слављенице) је загарантован. Све ово може да се види на њеној фб страници Терра инкогнита.
И тако док Милица плови својим чудесним светом маште, супруг Виктор Лакатош, Лаки јуниор, своју комбинацију уметника и мајстора успешно примењује у свет дрвета. Његов уметнички материјал је искључиво дрво, палете, необични пањеви, све врсте дрвета које расте крај Дунава. Од дрвета су направљени сви столови од палета, столице од осликаних пањева, а усред собе дечја кућица од палета… Његов атеље је двориште под ведрим небом али и пријатан кутак у кући.
Уз њих двоје, склоних уметности, са израженом маштовитошћу, оргиналности, расте и мали шестогодишњи Вуле који поносно показује своје прве слике на којима се види да Вукашин има од кога да учи, и то јако добро ради. Уз то одличан је ђак-првак.
Милица је из спортске породице. Тамо у Трстенику била је државна репрезентативка у каратеу, носилац је црног појаса, карате, судија а сестра јој је актуелна европска првакиња у истом спорту. И, целе ове приче не би било да не беше једног топлог лета. Тамо на мору срели се Апатинац и Трстенчанка, укрстили погледе и пар речи је било довољно да наставе истом стазом живота. Па, сад нек неко каже да нема судбине са срећним крајем. А на крају ускоро ће и принова.
Софија Пуалић-Шперо
Divan tekst! Bravo za Milicu i Viktora!