ПРОИЗВОДЊА ЧАРАПА У АПАТИНУ

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA SOMBOR VESTI

Након формирања 1904. године, мала плетионица, са осам запослених текстилних радника, има веома сужен репертоар производа и пословно се оријентише искључиво на израду црних плетених и ваљаних патика, као и на производњу вунених чарапа. Њен власник био је текстилни мајстор из Пригревице, Фране Штефан, који се после почетног успешног пословања у конкуренцији неколико овдашњих текстилних радионица и добре продаје све квалитетнијих производа на домаћем тржишту, удружује са Сигисмундом (Жигом) Шефером. Нови ортак улаже додатна финансијска средства неопходна за даљни развој радионице која од тада послује под називом Вунарска предионица, творница плетива и ткања “Фране Штефан и друг”. Предузимљиви Жига Шефер, 1906. године откупљује у потпуности, већ тада перспективну плетионицу, која убрзо добија све елементе модерног предузећа. Предузеће почиње производњу са 32 машине за израду чарапа, поседује и властиту предионицу вуне, а у њему је радно ангажовано од 50 до 60 текстилних радника.
Нова пословна политика, праћена значајним финансијским улагањима трасира пут “Шеферовој предионици вуне, творници плетива и ткања” међу најперспективнија предузећа у својој бранши.
Ради даљег унапређења производње Шефер се удружује са чехословачким фабрикантом чарапа из Брна, Јолешом, са којим стижу нове модерне плетаће машине и неколико стручњака, између осталих и два фарбара.
Током 1920-их и 1930-их година, низом крупних, перманентних улагања долази до значајне реконструкције фабрике, осавремењавања производног парка и повећавања броја текстилних машина. Тако је 1922. године дограђена је главна улична зграда, намењена плетењу чарапа, и у којој се у континуитету, све до 1972. године, реализовала ова назначајнија производна фаза. Такође, захваљујући новим инвестиционим улагањима 1926. и 1927.године, успешно је реализована доградња и проширење бојадисаоне, машинског одељења и котларнице. Торањ за воду неопходан за црпљење воде из Дунава за потребе бојадисаоне изграђен је 1937. године. Предузеће је располагало и сопственом картонажом за израду кутија за чарапе. Некадашњи важан сегмент овог предузећа, предионица се, 1926. године, укида због исказане нерентабилности, а производња се уместо ње оријентише на проширивање трикотаже.
Kао последицу ових обимних инвестиционих захвата, имамо подизање капацитета производње на 856.000 пари, разних врста чарапа годишње (1939.). Током времена се обогаћивао и асортиман производа, тако да су се поред примарне производње чарапа, израђивали и пуловери, рукавице, шалови, вунене хаљине, а касније и капе-беретке (на машинама које је предузеће само израдило).
У периоду пред Други светски рат, ово савремено предузеће са модерним технолошким процесом, налазило се у друштву пет највећих у Kраљевини Југославији и запошљавало је 200 радника.
За време окупације предузеће је наставило са производњом упркос ратним непогодностима, али са новим власницима које су чинили група некадашњих запосленика и неколико финасијера са стране.
После ослобођења, мења се власнички статус, те на основу нових закона, предузеће прелази у државну својину, а под новим називом Творница чарапа “Вукица Митровић” послује од 1946. године. Потреба за новим реконструкцијама и модернизацијом у послератном периоду, реализована је изградњом нових производих погона и инсталирањем савремене опреме, тако да је у каснијем периоду основу развоја, поред стучног кадра, чинио модеран машински парк, аутоматизација у технолошком процесу и велики број разних других машина, савремених апарата и уређаја. Динамичном развоју предузећа доприносио је и руководећи кадар, међу којима се издваја дугогодишњи директор Илија Смиљанић (1953-1978), који је инвентивном пословном политиком омогућио континуиран пораст производње, паралелно праћен повећавањем броја запослених радника (на почетку његове директорске функције 1953. године произведено је 1, 395.000, а 1978. године продуктивност је порасла на 7,5 милиона разних врста чарапа, док се број запослених радника у истом периоду порастао од око 300 на 470).
Најзначајнија инвестициона улагања врше се у 1958. години, кроз увоз првих савремених машина из СР Немачке, као и 1961. године, када се увозе из Италије 22 плетаће машине, као и разни апарати за дораду чарапа. У 1966. години набавља се 20 машина за производњу мушких чарапа, 20 машина за производњу дечјих чарапа, као и одређена количина машина за дораду У периоду од 1967. до 1971. године, купљено је око 100 машина за производњу финих женских најлон чарапа, а 1972. године је изграђена нова производна хала површине 1.500 м2. Са изградњом ове хале, извршена је концентрација и обједињавање производног процеса чиме су створени квалитетнији услови за рад. Kупљене су 22 машине за плетење чарапа, као и већи број дорадних машина. На овај начин су реализовани плански задаци из програмске оријентације у периоду од 1971. до 1975. године. Од 1972. године, организација у кооперацији са Форумом из СР Немачке врши конфекционирање женских хула-хоп чарапа у физичком обиму од 3 милиона комада годишње, са укупно 70 запослених радника.
Од 1961. до 1965. године, на бављене су 42 машине, две шиваће и 7 комада кружноплетаћих машина. Највеће инвестиције су извршене у две последње године када је замењено 70 машина, И то: у 1966. години, набављено је 20 аутоматских машина за израду најлон чарапа, а у 1967, години купљено је је 30 машина за израду женских чарапа И 20 машина за израду дечјих чарапа. Замењено је 70% машинског парка.

Предузеће ”Вукица Митровић” имало је у свом програму заокружен технолошки процес у којем се одвијале све производне фазе плетења, кончања, фарбања, сушења и формирања производа. Паралелно са производњом широког асортимана чарапа (мушких, женских и дечијих) у структури технолошког процеса се организовало и вршење услуга другим предузећима (фарбања, кончање и премотавање разних врста предива ).
Јасно постављени програмски циљеви и начини за њихову реализацију, као и свестрани напор запослених радника били су крунисани значајним привредним резултатима који су Фабрици обезбедили висок реноме у југословенској текстилној индустрији.
Поред пласирања широког и квалитетног производног асортимана на домаћем тржишту, интезивна извозна активност (Немачка, Шведска, Алжир, бивши СССР, итд.) била је карактеристика пословне орјентације овог предузећа, из чијих хала је, током 1980. године, излазило 9,5 милиона разних врста чарапа.
Kао и многа успешна апатинска предузећа, и овај текстилни гигант нестаје са привредне сцене.


Аутор-Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.