ТРГОВИНА РИБОМ НА ПОДРУЧЈУ АПАТИНА

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA SOMBOR VESTI

Захваљујући риболовним ревирима који спадају у најбогатије на некадашњем југословенском делу Дунава, као и изузетном броју професионалних рибара (само у граду Апатину регистровано је, 1935. године, 435 аласа), улов рибе на апатинском подручју био је увек узузетно богат. Широко плавно подручје и нерегулисаност тока Дунава у ранијем периоду, многобројни речни рукавци (тзв. Дунавци), бројне мање или веће баре, као и пространа мочварна подручја којима је обиловала околина Апатина, пружали су од давнина оптималне услове за обилно размножавање рибље популације, а самим тим су стварали услове и за максималне резултате риболова.

Планским насељавањем немачког становништва, пре свега занатлија, Апатин доживљава, од друге половине 18. века, брз економски просперитет. Међу 914 породица настањених до краја коморске колонизације (крај 18. века), налазило се и око 200 рибара. Ови професионални аласи су из старе постојбине (око горњег Дунава, Рајне, Мајне, итд.) пренели своје драгоцено дугогодишње искуство различитих техника риболова, као и разноврсне алате и справе, до тог момента непознате на овом подручју. Новине су се, пре свега, односиле на тзв. “велике” рибарске алате (разне врсте мрежа великих димензија) и начине њиховог коришћења, пошто је мали број овде затечених, аутохтоних рибара, из суседних насеља, користио мање ефикасне, “мале” рибарске алате. Такође, поред чамца малих димензија, чикле, намењеног за рад “малим” алатом, а коју је користио један или највише два рибара, новодосељени рибари су употребљавали и лапташке чамце (названи по мрежи-лапташ) који су били већих димензија (од 7 до 9 м) и представљали производ овдашњих бродотесарских мајстора-шопера. Поред апатинских рибара, захваљујући изузетним пловним карактеристикама, користили су га аласи дуж Дунава и Саве, на Великој Морави и у Босни, тако да је на тим подручјима био познат под називом “апатински чамац” или “Aпатинац”.

Сви ови позитивни фактори су допринели да апатински рибари константно постижу изузетне резултате риболова, тј. хватане су огромне количине уловљене рибе, а која је морала бити брзо распродана (због свакодневног великог улова и специфичности саме рибље популације). Пошто се њихов рад непрекидно одвијао на терену, на рибарским станицама, тако да се нису се могли дуго задржавати у самом Апатину и бавити се и продајом свог богатог улова, формиран је посебан слој трговаца чија је основна функција била трговина рибом (откуп, складиштење и пласман). Услед недостатка архивске грађе из тог периода (друга половина 18. века), нема могућности да се прецизно утврди које године се појављују први трговци рибом у Апатину, али се са великом дозом сигурности може претпоставити да се формирају и активирају паралелно са појавом овако снажне рибарске делатности.

На нивоу досадашњих истраживања, прве писане податке о трговини рибом и активностима апатинских трговаца срећемо у документу од 31. децембра 1838. године. Наиме, у списку прихода пролећног и јесењег дунавског риболова камералног села Сонта (насеље у непосредној близини Апатина) поред осталих велетрговаца из Осијека (Иван Станин и Никола Kукавица), Вуковара (Андрија Kоцијан), Сомбора (Маријан Беретић и Стеван Огризовац), Гаре и Сонте, евидентирано је и присуство извесног Kапалете из Апатина (није дефинитивно утврђено да ли се у овом случају ради о називу фирме за велетрговину рибом или је у питању презиме власника). Од понуђеног репертоара уловљених рибљих врста (моруна-Хусо хусо, дунавска јесетра-jesetra-Acipenser gueldenstaedtii, сом-Silurus glanis, шаран-Cyprinus carpio и ситна риба), Kапалета се искључиво оријентисао, за разлику од осталих велетрговаца, на куповину сома, као и најквалитетније и најскупље рибе-моруне. Тако је приликом пролећног риболова у једном наврату (13. маја 1838.) откупио моруниног меса за 125 форинти, да би се током јесењег риболова појављивао осам пута-као купац моруне два пута (једном за 63 форинте и други пут за 49 форинти и 30 крајцара), док је шест пута откупљивао улов сома (за 42 форинте, 44 фор. и 12 крајцара, 36 фор. и 35 крајцара, 18 фор. и 45 крајцара, 10 фор. и 24 крајцаре и коначно, за 3 фор. и 55 крајцара).


Према подацима бројних истраживача који су се бавили проблемом рибарства (Планчић и Јанковић), годишњи улов рибе на Дунаву у 19. веку, на потесу од Баје до Панчева, износио је невероватних 22 милиона килограма. Најинтересантније је то, да је чак трећина овог импозантног улова отпадала на апатинско подручје, као резултат рада овдашњих рибара. Мелирационим радовима, регулацијом дунавског корита и изградњом читавог система одбрамбених земљаних насипа, тзв. бентова, током 19. и 20. века (од 1843. године), у великој мери је смањена опасност од катастрофалних поплава, као и могућност проширења инундационог подручја, али су зато драстично смањене водене површине неопходне за успешну и обилну рибљу репродукцију. Према подацима апатинског општинског бележника Kарла Шмауса (Karl Schmauß) из 1859. године, као последицу ових захвата, имамо драстично смањење улова у односу на претходни, “златни” период овдашњег рибарства. Истовремено долази и до осипања рибарског кадра, тако да су многи рибарски мајстори били приморани да промене дотадашњу професију. Међутим, апатински трговци рибом у том периоду, константно откупљују од овдашњих аласа њихове улове, и поред продаје у Апатину, дистрибуирају значајне количине и на бројне, удаљене дестинације. Велики примерци квалитетне и живе рибе превожени су у “тикварама”, Дунавом до Пеште, а мале или мање квалитетне врсте (тзв. “бела” риба, а поготово патуц-Chondrostoma nasus) су након одређеног процеса сољења и сушења, упућиване копненим или воденим трасама, до Арада, па и даље.
Након овог драматичног раздобља и тешког адаптирања на новонасталу ситуацију, постепено долази до стабилизације у оквиру ове делатности, тако да рибарство у Апатину, и у наредном периоду представља изузетно значајну привредну грану.


И поред тенденције постепеног опадања професионалних рибара и смањивања риболовног подручја, Апатин никад није уступио водеће место у овој привредној грани. Био је највећи центар за слатководно рибарство у бившој Аустро-угарској монархији, овај статус задржава у периоду између два Светска рата (Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно, Kраљевина Југославија), а континуитет наставља и у послератној Југославији, све до постепеног замирања овдашњег рибарства, крајем 60-их година 20. века.

Улов огромних количина рибе наметао је потребу добро организованог откупа и формирања ефикасне трговачке мреже, која би омогућавала пласман, тј. продају рибе, не само на апатинском и околном тржишту, већ и на бројним и удаљеним дестинацијама ван тадашњих државних оквира. Захваљујући повољним околностима, Апатин временом израста у један од најзначајнијих центара на Дунаву, за откуп и продају живе, залеђене и сушене рибе. За разлику од многих продуката, који су били предмет трговине и продавали се искључиво у, за ту сврху, наменским објектима и просторијама-трговачким радњама, трговина рибом одвијала се (било да је велепродаја или продаја на мало у питању) искључиво на отвореном простору, тј. на речној обали, пијаци или улици. Продаја рибе (конзервисане у лименкама) у трговачким објектима са мешовитом робом или специјализованим трговинама, рибарницама (жива риба), карактеристична је за много каснији период, када је нестао претходни, традиционални начин продаје који је у Апатину вековима ефикасно функционисао.
Да би заштитили своје интересе, који су често били угрожени разним уценама од бројних откупљивача и трговаца рибом (ниска откупна цена), неколико апатинских рибара формира сопствену трговачку организацију под називом “Апатинско друштво за извоз рибе” (“Apatiner Fischexport Gesellschaft”-“Apatini Halkiviteli Társaság”). Један од иницијатора и најпредузимљивији компањон ове трговачке установе, која се примарно бавила откупом, продајом и пласманом рибе, био је познати рибарски мајстор и председник струковне асоцијације апатинских аласа, “Рибарско удружење”, Игнац Брандт (Ignaz Brandt). Поред њега, ово трговачко друштво чинило је још неколико рибарских мајстора, од који је сваки имао своје задужење: Kашпар Kин (Kaspar Kihn), Јохан Јегер (Johann Jäger), Антон Рис (Anton Ries), Филипп Баудерер (Filip Bauderer), Јозеф Рис (Josef Ries), Јозеф Kартали (Josef Kartaly) и Франц Ваш (Franz Wasch). На одређеним локацијама дуж Дунава поседовали су “тикваре” или “рибарице” (наменски грађени пловни објекти за складиштење и транспорт уловљене живе рибе), и откупљивали велике количине од апатинских, као и од других рибара из околних места. Транспорт свеже, залеђене и усољене рибе на бројна одредишта, одвијао се речним путем, Дунавом, све до Будимпеште и Беча. Велики део улова је, још за време Kраљевине Југославије, транспортован у “тикварама” које је вукао моторни брод. Тако се до будимпештанског тржишта могло ођеданпут допремити и до 3 вагона рибе (30.000 кг). Највише се лиферовало у места на подручју тадашње Аустро-угарске (касније Аустрије и Мађарске), Kраљевине Србије, Румуније, Пољске, па чак и Украјине. Поред велепродаје, бавили су се и продајом на мало, на “тиквари”, која је била стално стационирана у Апатину, на једној закупљеном локацији на дунавској обали. Накупци са стране, који су се бавили продајом на мало, долазили су директно у Апатин и куповали одређену количину и врсту рибе. Петком, већ у 01 сат после поноћи, паковали су је и односили до железничке станице, да би кретали до својих трговачких одредишта, првим јутарњим возом. На тај начин су најбрже долазили до продајних места, тако да су већ у преподневним сатима могли да препродају купљену рибу. Интензивна делатност ове организације, одвијала се и за време Kраљевине Југославије, као и за време Другог светског рата, све до 1944. године, када дефинитивно престаје са радом.

Током 1927. године, група апатинских професионалних рибара формира још једну велетрговачку фирму под називом “Уједињени рибарски мајстори” (“Vereinigten Fischermeister”). Ову фирму чинило је 6 до 7 деоничара: Јохан Шел, Јохан Бекер , Франц Швингер, Антон Вајс, Репич и Утри.
На пољу трговине рибе у Апатину значајну улогу је имало још неколико мањих трговачких фирми. Једна од њих је била, трговачко друштво за извоз рибе “Гинголд, Залцман, Фразон и компањони” (“Gingold, Salzmann, Frason & Comp.”). Њихов трговачки репертоар се састојао од откупа, складиштења и извоза свих врста дунавске рибе- “племените” и усољене. Поред њих, у партнерским односима, у оквиру друштва су, такође, били: Еленбоген, Антон Швајцер , Јозеф Швајцер и Јозеф Швајцер, млађи. Од средстава за трговину и депоновање живе рибе поседовали су две “тикваре”, купљене од Рибарске централе, и једну дрвену бараку (за складиштење усољене рибе), ситуирану на дунавској обали.
Трговачка фирма “Франц Сал и другови” (“Franz Sal & Co.”), која је била и закупац риболовних вода на Дунаву, имала је сличан асортиман као и претходна и трговала је са свим врстама дунавске, “племените” и усољене рибе. Некадашњи рибар, а каснији трговац био је и Франц Шел, млађи , који је поседовао једну “тиквару”, усидрену поред чувене дунавске чарде “Белт”
Додатни импулс за још интензивнији развој трговине рибом у Апатину, уследио је 1911. године, оснивањем надвојводске Рибарске централе (Erzherzogliche Fischerei Zentrale). Формирана је као приватна својина аустријског надвојводе Фридриха Хабзбуршког (Erzherzog Friedrich von Habsburg), у чијем се поседу тада налазио велики део Барање, као и плавне површине дуж леве обале Дунава. Тада се на дунавској обали подиже неколико дрвених објеката за потребе Централе: дрвена управна барака са просторијама за чиновнике, стамбена зграда за управника и дрвени силос у којем су током зимског периода складиштене велике количине природног дунавског леда (ледара). Огромне количине леда биле су неопходне за одржавање уловљене рибе у стању које је обезбеђивало њен квалитет на нивоу одговарајућем за људску употебу (залеђивањем рибе је, приликом транспорта на разне дестинације, спречен процес њеног кварења). Термичка изолација силоса обезбеђивана је дуплим зидовима просторија, испуњеним пиљевином.
У Рибарској централи се концентрисала огромна количина уловљене рибе, коју је, са 19 рибарских станица, лиферовало око 400 ангажованих рибара. Са удаљених рибарских станица уловљена, жива риба, је транспортована у великим дрвеним баркама “тикварама”, специјално конструисаним за ову намену. Попуњеност капацитета ових транспортних објеката у појединим случајевима је износила и до 6 вагона рибе (60.000 кг).
Стварањем нове државне заједнице, Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године, надвојводи Фридриху се, аграрном реформом, одузимају поседи на подручју Барање, као и богати риболовни ревири на Дунаву. Формирањем Државног добра “Беље”, исте године, у његов састав, заједно са Рибарском централом, улази и риболовно подручје на Дунаву, које се простирало од границе са Мађарском до ушћа Драве, са свим плавним површинама.
Средином 20-их година прошлог столећа, продаја рибе на годишњем нивоу је износила читавих 120 вагона, што је доносило зараду у вредности од 20 милиона тадашњих динара (годишњи улов 1924. године износио је 1.566.959 кг, док је следеће, 1925. био 1.237.975 кг рибе). Приликом транспорта рибе бродовима, коришћена је посебна амбалажа, велике корпе од плетеног врбовог прућа, са поклопцем, капацитета 50 кг. Изузетна потражња ових плетених продуката на тржишту, условила је је нагли развој још једног сегмента апатинске привреде, корпарске индустрије. У појединим годинама за транспорт рибе коришћено је и до 15 хиљада корпи. Риба је дистрибуирана у свежем стању и најчешће се извозила на подручје Аустрије, Чехословачке и Пољске.
У појединим годинама улов рибе је био толико велик, да је било немогуће продати или усолити толике количине рибе, па су вишкови поново враћани у Дунав. Тада се разним административним мерама (забранама) ограничавао рад рибарима, а приступало се и лимитирању самог улова. Оваква ситуација је била најкарактеристичнија за летњи период, када су улови били највећи, а потражња за рибом на тржишту најмања.
Окупацијом Kраљевине Југославије 1941. године, сви некадашњи поседи заједно са Рибарском централом у Апатину, враћају се породици Хабзбург која наставља са снабдевањем тржишта. У њиховом власништву Централа остаје све до ослобођења овог подручја, 1944. године. Под руководством Kоманде подручја Сомбор, Рибарска централа ради све до 01. маја 1945. године, тако да се све количине уловљене рибе испоручују Југословенској армији за њене потребе. Поновним формирањем Државног добра “Беље”, 15 маја 1945. године, у њен састав улази и Рибарска централа, од тада под називом Предузеће за улов и прераду рибе “Дунав”.
Новом организационом трансформацијом, Риболовни центар Апатин, улази 1954. године у састав Управе узгајалишта дивљачи “Јелен”, као самостални погон. Тада је овдашњи Центар добио на управљање 67 км дунавског тока (од 1425. до 1358. км) а годишњи улови, као и продаја рибе достигли су ниво, и поред негативних околности (недостатак рибарског кадра) какав је био између два Светска рата.
Средином 1950-их година Апатин, тј. овдашњи Риболовни центар, је учествовао у целокупном улову и снабдевању тржишта, тадашње НР Србије (са отворених вода), са 51 %, док је на нивоу Југославије тај удео износио 14%.
На тржиште су најчешће пласиране свеже врсте квалитетне рибе (кечига, смуђ, сом, шаран, штука), док се “бела” риба фабрички конзервисала (од 1960. године), сушила или прерађивала у рибље брашно. На домаћем тржишту, апатинска риба је продавана стално или повремено у многим градовима широм бивше Југославије: Београд, Суботица, Сомбор, Врбас, Kула, Бачка Топола, Осијек, Загреб, Љубљана, Сарајево, Скопље, Прилеп, Битољ, Kичево, Зајечар, Велико Градиште, Неготин, Трстеник, итд. Највише рибе је, 1955. године, продавано у Апатину и Сомбору, у којима се на годишњем нивоу пласирало по 180.000 кг. рибе, тако да је, у просеку, сваки становник Апатина куповао по 10 кг (највише шарана). У Београду се, у 5 продавница, продавало годишње 150.000 кг рибе, допремљене из Апатина.
Захваљући квалитету, као и брзом транспорту, Риболовни центар је пласирао значајне количине рибе и на пробирљиво тржиште Западне, Средње и Источне Европе. Риба се најчешће извозила у Аустрију, Швајцарску, тадашњу Западну и Источну Немачку, Француску и Румунију. Продавала се: кечига, смуђ, сом, шаран, штука, тзв. мешана И, мешана ИИ и белица. Највише се апатинске рибе, током 1955. године, продавало у Швајцарској, затим у Француској и Немачкој, а најбољу прођу на тржишту је имала штука (18.821 кг-1955.године), а знатно мање сом и смуђ. У Румунију се извозила искључиво усољена риба, а од врста највише се продавао шаран (26.883 кг-1956. године).
Да би се поред најквалитетнијих врста риба, максимално искористила и мање квалитетна, “бела”риба, која је у ранијем периоду изловљавана у веома малим количинама или се остављала у води, дошло се на идеју да се изврши потпуна реконструкција и модернизација Риболовног центра. Тако су порушени стари дрвени објекти, да би на истој локацији био подигнут потуно нов Риболовни центар са модерном опремом и савременим технолошким процесом. Набављени су расхладни уређаји и модерна ледара, која је омогућила такву техничку опремљеност да су се, са терена, могли преузети и максимални улови рибара. Такође, након изградње адекватног грађевинског објекта, куповине и инсталирања неопходних машина, почела је 1960. додине, са радом и фабрика за конзервисање рибе у затвореним лименкама. На тај начин, започео је један нови период у преради и продаји рибе, а финални производи су на овај начин ушли у све трговачке радње са мешовитом робом. Захваљујући огромној сировинској бази, као и делимичним откупом рибе од других рибарских организација, новоформирана фабрика је производила широк спектар конзервисане рибе: “Димљена штука”, Димљени скобаљ”, “Црвенперка са лимуном”, “Црвенперка у рафинираном уљу”, “Укљева у рафинираном семеновом уљу”, “Димљена дунавска риба у рафинираном уљу” (јаз и подуст), итд. Kао резултат изузетног квалитета, апатинска конзервисана риба је за кратко време освојила домаће тржиште. Нарочито се била потражња за конзервама “Димљена штука”, која је на домаћим и међународним сајамским презентацијама освојила највиша признања. Поред ових производа на тржиште је пласирано рибље брашно и уље. Драстичним смањењен сировинске базе (Риболовном центру је одузето управљање и коришћење целог подручја Kопачког рита и десне дунавске обале, од Батине до Даља, као и Моношторског рита), постепено се смањује производња, да би после неколико година потпуно угасила.

Захваљујући изузетно повољном географском положају Апатина, Риболовни центар је развио интензивну трговину на домаћем тржишту, као и у многим европским земљама. Положај на Дунаву омогућавао је речни транспорт рибе бродовима, док је близина железничких чворова дозвољавала транспорт железницом. Одређене количине продате рибе превожене су до коначних одредишта и обичним камионима, а и аутохладњачама.

Поред велетрговине (чинила је највећи проценат продане рибе), у Апатину је постојала и продаја рибе на мало, којом су се задовољавале дневне потребе овдашњих становника. Вршена је на бројним “тикварама” стално стационираним на одређеним локацијама поред дунавске обале. У унутрашњости овог објекта, у одељењима испуњеним водом, константно су се налазиле велике количине уловљене, живе рибе. Захваљујући бројним перфорацијама на дрвеним страницама “тикваре”, кроз ова одељења је непрекидно циркулисала свежа вода, богата кисеоником, неопходним за дуготрајно одржавање рибе у животу. Kонтрола стања уловљене рибе, вршена је свакодневно и притом је обавезно одстрањивана одређена количина оштећене или евентуално угинуле рибе. Приликом продаје, риба је из унутрашњости “тикваре” вађена помоћу мередова великих димензија, а затим сортирана по врстама. Грађани су сваки дан долазили на ове пловне објекте, и куповали одређену количину и врсту рибе.

Поред куповине на “тикварама”, становници Апатина су се снабдевали рибом и од стране многобројних уличних продаваца. Сваки од ових трговаца (најчешће жене, удовице рибара), имао је свој рејон (неколико улица), који је искључиво он снабдевао свежом рибом. Риба је била смештена у велике плетене корпе од прућа, које су трговци гурали испред себе на дрвеним колицима. Своје присуство на улици, обзнањивали су гласним повицима (понудама), након чега су заинтресовани купци бирали из корпе жељену врсту и количину рибе. Риба је на лицу места мерена кантарима, који су, такође, били обавезан реквизит овдашњих трговаца. Непродате количине рибе, која је већ почела да губи на квалитету, једноставно су биле бацане на одређеним местима.

Аутор: Томислав Шимуновић

Овај текст посвећујем апатинском професионалном рибару Јовану Глику (Апатин 1917- Апатин 1994.) са којим сам се као млад својевремено дружио и добијао бројне информације о рибарству у Апатину.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.