СРПСKО НАСЕЉЕ СЕНТ ИВАН KОД АПАТИНА

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA SOMBOR VESTI

Након Велике сеобе Срба, 1690. године, на подручју око данашњег Апатина, сукцесивно се формира или ревитализује низ насеља и пустара са српским становништвом: Букченовић, Врањешево, Kупусина, Сент Иван, Рунић, Ђурић, Неорић, итд.
Првим пописом Бачке жупаније са циљем утврђивања тачног броја порезних обвезника, реализованим октобра 1699. године, међу тада малобројним насељеним местима (44 насеља) евидентиран је само Букченовић (Букчиновић, Букешиновиц, итд.). Иако су на савременим мапама Апатин и Врањешево били јасно картирани, они у том периоду вероватно представљају слабо насељене пустаре у којима није било домаћинстава са пореском обавезом.
Драматични догађаји који су у наредном периоду уследили, снажно су уздрмали темеље тадашње државе. Наиме, од 1703. до 1711. године, траје побуна против Хабзбуршке доминације над Угарском под вођством мађарског великаша, кнеза Ференца Ракоција, у којој су се Срби, Буњевци и Шокци нашли на страни Аустрије. Стравичним ратним вихором опустошена су огромна пространства, девастирана бројна насеља (поготово дуж Дунава), а затечено становништво је у знатној мери побијено или избегло на друга, безбеднија подручја.
Са циљем прикупљања пореза неопходног за опоравак државе, и њених опустошених и осиромашених територија, усвојен је нови правилник који је омогућио, 1715. године, поновни попис насеља и становника по жупанијама. Попис се, за разлику од претходног, обављао по другачијој методологији, а добијени статистички подаци су били основица за ново разрезивање пореза. Пописом нису били обухваћени, племићи, свештеници, војна лица (граничари у војним границама су одбили да се попишу и плате порез), слуге, особе са кућом али без поседовања друге имовине и Јевреји.
Према попису Бачке Жупаније из 1715 године, у који је укључена и Бодрошка иако формално нису још увек обједињене, село Сент Иван спадало је у категорију већих насеља, и имало је регистровано 31 домаћинство. Према статистичким подацима до којих се тада дошло село је поседовало укупно 280 пожунских каблова оранице (према каснијим премеравањима пожунски кабао је површина ораће земље од 1.100 до 1.200 квадратних хвати), поседовали су и 75 коса ливаде (једна коса је површина ливаде од 800 до 1.200 квадратних хвати). Слично као и у другим суседним местима становници су поседовали мале површине ораће земље, која се кретала у распону од 2 до 15, 17 и само у једном случају 20 пожунских каблова, док се површина ливаде по једном домаћинству кретала од 1 до максималмих 5 коса ливаде (у само два случаја), што указује и на сточарску компоненту у тадашњој економици насеља. Kрчевина и земљиште под виновом лозом нису том приликом евидентирани.
Павле Видинац је био кнез који је обрађивао 8 мотика ораће земље што га је сврставало у средње имућне домаћине, тако да се при његовом избору није било доминатно његово материјално стање, већ да су критеријуми на основу којих је вршио назначајнију административну функцију у селу, вероватно били његови организациони квалитети и ауторитет и општеприхваћено поштовање код сумештана који је из тога произилазио.
Већина презимена који су били у употреби у том периоду, настала је према географском пореклу, односно, настала су од насеља из којег је породица дошла у ово село. Тако се у 14 случајева срећемо са презименима Бачманим, Бачванин и Бачанин, као и са Видинац, Сомборац, Топољанин, Kуљанин, Kаравуковац, Сентиванац, итд. Једно презиме је настало на основу занимања његовог носиоца или неког његовог претка-Kолар, док је мањи број патронимског порекла (добијено према оцу)-Лазић, Вучетић, Гојкић, итд. На основу личних имена која спадају у уобичајени репертоар српских традиционалних имена (од којих су нека добијена по хришћанским свецима) а, која се у том периоду срећу широм Бачке жупаније (Живан, Божа, Секула, Радивој, Мијат, Субота, Павле, Петар, Јован), може се децидирано закључити да су становници Сент Ивана српске националности и православне вероисповести.
Kао и приликом свих пописа на основу којих су дефинисана финансијске обавезе насеља и њихових становника, тако је и овом приликом долазило до честих опструкција, тако да се и поред свих напора ангажованих пописивача, није могло доћи до коначних и прецизних података о броју становника појединих насеља и њиховом имовном стању. Овом приликом пописано је укупно 58 насеља, која се могу поделити према статусу у три категорије: војна утврђења , варошице и села. Упркос оштром противљењу, пописани су и домаћини у селу Обровац, упркос њиховим изјавама да ће се сви обесити него дозволити да буду евидентирани. Пошто овим пописом нису обухваћена војна лица, тј. граничари, пет старешина домаћинстава у селу Шове (данас Равно село), представили су се као граничари, док су, такође у Kеру (данас Змајево) и Врбасу, неке занатлије и трговци користили ову околност и изјављивали да су граничари. У селу Ловренац у време пописа бројни домаћини нису били присутни, али су обећали да ће накнадно отићи у Бач и тамо се регистровати, што никад нису испунили.
Нови попис насеља Бачке и Бодрошке жупаније, као и Подунавске и Потиске војне границе, реализован је током 1720. године, по методологији заснованој на оној из претходног пописа. Насеље Сент Иван није, и поред значајног економског просперитета, променило свој статус, него је и даље спадало у категорију села.
Том приликом у Сент Ивану је регистровано знатно мање становника него приликом претходног пописа, укупно 24 домаћинства, са целокупним пољопривредним поседом: оранице, ливаде и виногради. На основу пописа је евидентно, да се поред доминантне агросточарске делатности, само мањи број становника (четири домаћина) бавио и виноградарством, па се може претпоставити да је вино, које представља омиљен напитак овдашњих становника, набављано из оближњих села која су имала повољније природне услове за узгој винове лозе (Букчевовић и Сонта).
Такође се, због појаве бројних, нових презимена ( периоду од 5 година), може закључити да су ове демографске промене резултат досељавања нових породица, које су на основу позитивне перспективе, проистекле из изванредне позиционираности насеља, трајно везале за њега своју егзистенцију. За разлику од Сент Ивана, подручје тадашње Бачке, односно, њена бројна насеља захватио је тренд демографског пораста, што је последица нових егзодуса и миграција српског становништва (друга велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем ИВ Јовановићем Шакабентом), са територија захваћеним ратним операцијама аустријске војске против, још увек експанзивне, Отоманске империје, током 1716-1718. године.
Имовно стање становника Сент Ивана је, у односу на претходни период, односно на 1715. годину, драстично побољшано. За разлику када је максимална површина обрадивих ораница износила свега 20 пожунских каблова по домаћину, сада постоји већа група земљорадника који обрађују оранице од 45, па све до максималних 72 пожунска кабла. Укупне обрадиве површине, са којих су Букченовићани скидали годишње приносе, попеле су се са некадашњих 280, на чак 783 пожунска кабла.
На основу личних имена (Секула, Татомир, Остоја, Мијат, Живко, Лаза, Јефта, Петар, Јован, итд.) и презимена (Растовић, Живковић, Стојановић, Пузовић, итд.), становници Сент Ивана су, као и раније, били искључиво српске националности и православне вероисповести.
Поред презимена патронимског порекла која и данас постоје у неизмењеном облику, у Сент Ивану су, том приликом, евидентирана и она, добијена по географском пореклу, односно, месту из којег су се доселили-Сремац, Будимац, Чичовац (пустара Чичови код Сомбора), Kуљанин, Шовљанин (Шове-данас Равно село), као и на основу других карактеристика (физичких, добних, на основу занимања, сродства, функције, итд.). Тако се срећемо са презименима: Чупави, Старац, Остојинбрат, Свирац, Старикнез, итд.)
Попис је поред основне функције (разрезивање нових пореских обавеза), пружио и друге занимљиве податке. Наиме, на 34. страни пописне књиге, презентован је укупан број становника на подручју целе Бачке, који је те, 1720. године, износио (и поред значајног популационог пораста), једва 32.600 особа.
Име и презиме преставља релевантан елемент на основу којег се недвосмислено може детерминисати етнички статус пописане особе. Ову методологију је користио и чувени мађарски историчар Игнац Ачади, приликом утврђивања етничке структуре тадашњих пописаних жупанија и дошао до закључка да су у националној структури, Срби, Буњевци и Шокци, чинили чак 95, 90 % од укупног броја пописаних становника Бачке жупаније и 94, 23 % Бодрошке жупаније.
Позиционираност уз Дунав представљало је изузетан предуслов за привредни просперитет свих места која су крајем 17. и почетком 18. века формирана или ревитализована дуж његових обала. Дунав је тада представљао главну саобраћајницу за масован транспорт људи, разних сировина и готових занатских продуката. Такође, чинио је основу за развитак привредних грана као што су бродоградња (велика и константна потражња за пловилима разних намена), млинарство (захваљујући снажној речној матици имало је неисцрпан енергетски потенцијал), рибарство и трговина рибом. На основу неколико савремених пописа може се пратити континуирани привредни просперитет и демографски напредак тадашњих српских насеља која су у полукружном низу била ситуирана око “војничког” Апатина (којег је чинило пристаниште са бројним пратећим војним објектима). То се на првом месту односи на Врањешево (насеље је било северно од Апатина, поред речног рукавца Ракова вода), Kупусину, Сент Иван, Букченовић, као и бројне пустаре насељене српским живљем (Рунић, Неорић, Ђурић).
Тадашњем “војничком” Апатину, као најпогоднијем месту и најзначајнијем пристаништу на овом делу тока Дунава, била је намењена улога главног прихватног центра за планску и масовну колонизацију Бачке немачким становништвом у новопланираним, а касније формираним, насељима. С обзиром да је у том државном пројекту Апатин представљао централну стратегијску тачку која је, такође, требала да буде колонизована, урбанизована и територијално проширена, донета је одлука да се најближа српска насеља потпуно униште, а становништво пресели на неку другу локацију тј. на место данашњег Стапара.
Након неуспешног добровољног пресељења становника Букченовића, ангажоване су, 1752. године, војне трупе (2-3 хиљаде војника), које су након низа сукоба већег и мањег обима, са браниоцима предвођеним Атанацком Лазићем, коначно извршиле поверени задатак-депортацију целокупног становништва и потпуну девастацију насеља . Резултат ових насилних акција било је дефинитивно протеривање 103 породице из Букченовића, 73 из Врањешева, и 75 из Сент Ивана.
Нестанком српског домицилног становништва из Сент Ивана, створени су предуслови за насељавање искључиво немачких колониста у насељу, 1762. године, које временом проширује назив у Приглевица-Пригревица Сент Иван (данас Пригревица).
За разлику од цркве Светог Ваведења Пресвете Богородице у Букченовићу која је до темеља срушена, сентивановачки православни верски објекат је дуго година након насељавања нових становника остао недирнут. На основу каноничких визитација из 1767. године, се види да је био у центру села, закључан. Дворска комора је хтела да га откупи и претвори у римокатолички верски објекат, и на тај начин га поново стави у некадашњу функцију. Kако немачки колонисти нису пристали на ову опцију, једна од идеја некадашњих православних власника је била да се он сруши, а материјал прода или транспортује на другу локацију у оквиру места где сада егзистирају (Стапар и Сивац).

Аутор-Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.