Можемо претпоставити да се најранији почеци подизања хришћанских сакралних објеката на апатинском подручју везују за иницијалну христијанизацију ових територија од стране угарског краља Стефана I, који је опатицама из Веспремске долине, 1011. године поклонио неколико овдашњих локалитета, лоцираних уз Дунав. Након изградње бенедиктинске опатије, што поред помоћних зграда за боравак редовника, обавезно подразумева и постојање сакралног објекта-самостанске цркве, створени су услови за упражњавање религиозних потреба тадашњег становништва, ових, слабо насељених, простора. Са великим процентом вероватноће се може констатовати да је насеље формирано око опатије, добило назив по овом верском комплексу, тако што је прво названо Апати, да би преко више варијанти, у наступајућим вековима, коначно добило назив Апатин.
Постепеним формирањем и других насељених места у непосредној близини Апатина, у њиховом оквиру се подижу, такође, сакрални објекти, чији габарити, архитектонска решења, унутрашња декорација, мобилијар и други богослужбени предмети, зависе од финансијске донације племића или црквених великодостојника у чијем су се поседу тада налазили, као и од њихових тадашњих поданика, који су, новчаним прилозима, путем црквеног пореза, финасирали њихову изградњу.
Освајањем Апатина, од стране Турака, током 1541. године и њихове скоро једноиповековне владавине, хришћански сакрални објекти су у великом броју доживели тарагичну судбину, тако да су по ослобођењу од османске владавине, 1687. године, од њих остале, само рушевине. Поједини објекти су били претходно пренамењени у исламске богомоље-џамије, које су накнадним уклањањем исламских грађевинских елемената, (минарета, као и интервенцијама у њиховој унутрашњости), поново прилагођени хришћанском верском обреду. Међутим, значајан број хришћанских богомоља био је потпуно уништен, без икаквих видљивих материјалних остатака, тако да је у народном памћењу остало само сећање на локалитете где су се некад налазили.
Након дефинитивног престанка османске владавине на овом подручју, уследио је велики миграторни талас новог словенског становништва (насељавање, једне веће групе Буњеваца и Шокаца-1687. године, а нарочито огромног броја Срба под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, 1690.), постепено се ревитализује већи број некадашњих насеља, а на погодним локацијама формира се и известан број нових.
Тако се у местима насељеним српским становништвом (Букченовић, Врањешево, Купусина, Пригревица Сент Иван, итд.), подижу привремени православни верски објекти, мањих димензија, од непостојаног грађевинског материјала (зидови од плетера, облепљених блатом, и дрвена конструкција крова прекривена трском или сламом). Изразитим економским просперитетом као и рапидним демографским прогресом, у српском месту Букченовић (било је лоцирано код данашње шуме Курјачица), убрзо се подиже велики црквени објекат од тврдог материјала-опеке, а чије су димензије прилагођене, за кратко време, знатно увећаном броју становника. На основу пописа реализованог 1743. године, насеље Букченовић је имало 232 породице, што га је сврставало у већа насеља, грађена на основу урбанистичких прописа тог периода. У складу са тим, православна букченовићка црква, посвећена Ваведењу пресвете Богородице, највероватније се налазила у центру насеља, на тргу, са осталим државним објектима (општинска кућа, гостионица, итд.).
Овај верски објекат је спаљен и девастиран приликом присилног пресељења становништва из Букченовича (током 1752.године), као из осталих, околних српских насељених места и пустара, од стране аустријских војних трупа, са циљем проширивања подручја неопходног за формирање новог места-немачког Апатина. На катастарској мапи Апатина и околине из 1764. године, последњи пут су картиране рушевине букченовићке цркве, што говори у прилог да је била грађена од постојаног материјала, пошто се тако девестирана и остављена да потпуно нестане, ипак одржала и била толико уочљива да је морала бити убележена, под латинском легендом-Rudera templ Bukisinovus.
Иако су надолазећи векови потуно избрисали и последње трагове цркве у Букчиновићу, тако да је и поред студиозног рекогносцирања терена немогуће уочити ни најмањи фрагмент овог сакралног православног објекта, стицајем срећних околности сачуване су њене матичне књиге. У питању су матичне књиге рођених и венчаних (недостају матице умрлих), које су се почеле водити од 1744. године, а приликом кампање протеривања српског становништва у Стапар, највероватније су пренете од тадашњих свештеника у ново насеље, где су настављене поново да се користе (данас се налазе у фундусу Историјског архива Сомбор). То су једини материјални остаци везани за, некад импозантну православну цркву Ваведења пресвете Богородице, као и српско насеље Букчиновић, и уједно сведоци њиховог постојања.
Временом је на подручју Апатина уследило грађење следећих верских објеката: римокатоличка црква Успења Маријиног (1748.) у старом, данас непостојећем делу Апатина, нова римокатоличка црква такође, Успења Маријиног (1795-1798), јеврејска Синагога (1885.), римокатоличка црква Срца Исусовог (1931-1933) и православни Храм Сабор Светих Апостола (1998-2002).
Аутор: Томислав Шимуновић
