ОД КНЕЗА ДО ПРЕДСЕДНИКА – ПРВИ ЉУДИ АПАТИНА ОД 1748. ДО ДАНАС

APATIN POLITIKA RAZOTKRIVANJE APATINA SOMBOR VESTI

Паралелно са коморском колонизацијом Апатина од средине 18. века (прецизније од 1748. године) и његовом урбанизацијом (формира се урбано језгро са низом државних зграда и установа као и бројни колонистички стамбени објекти дуж 6 паралелних улица), конституишу се и управни органи новоформиране општине на челу са општинским кнезом (nem. Richter, lat. judex, mađ. biró) са свим овлашћењима који из те функције проистичу, а били су прецизно дефинисани законима тадашње државе. Основни критеријум који је доводио одређене личности на водећу позицију у општинској администрацији Апатина примарно се заснивао на статусу, позицији и оствареним резултатима у оквирима њихових дотадашњих професионалних делатности. Тако су се у наредним вековима на челној позицији локалне власти смењивале особе снажно и широко афирмисане у разним сферама друштвеног живота. Међутим, у најчешћим случајевима, ове личности су долазиле из редова овдашњих успешних занатских мајстора, а у каснијем периоду богатих индустријалаца, који су своје драгоцено искуство, инвентивност и организациону способност стављали на располагање друштвеној заједници у којој су егзистирали и на тај начин доприносили општем просперитету Апатина.

Мандат многих од челника локалне власти резултирао је бројним реализованим пројектима који су у значајној мери побољшали услове живота становницима Апатина и доприносили прогресу у разним сферама. Тако су решавани бројни актуелни проблеми у складу са локалним могућностима, тренутном финансијском ситуацијом, као и општим стањем у држави. Многе од тадашњих актуелности из данашње перспективе изгледају необично, али су у том периоду биле део свакодневнице којима су били оптерећени тадашњи становници Апатина и чијим се решавањем у значајној мери квалитет живота многих становника подизао на виши ниво.

Међутим, бројни председници су се, поред текућих и уобичајених задатака, често налазили и пред низом драматичних догађаја који су одређивали даљњу судбину града (елементарне непогоде, периодични високи водостаји Дунава са могућношћу катастрофалних поплава, епидемије заразних и смртоносних болести, пожари катастрофалних размера, итд.). То су били моменти када су до пуног изражаја долазиле њихове организаторске и лидерске способности, брзина реакције за реализацију инвентивних идеја у циљу решавања тек наговештених или већ присутних проблема.

Према традицији, симбол ове највише општинске функције, којег је актуелни кнез носио у руци, био је дрвени штап, опточен металним, декоративним елементима. Тако је за време мандата општинског кнеза Георга Kлема, 1778. године, побољшан ниво противпожарне заштите Апатина (пожари су у то време имали димензије елементарних катастрофа пошто је већина стамбених објеката била покривена трском или сламом), набавком једне од 5 ватрогасних справа за које је дворска комора издвојила суму од 1.266 форинти.

Имајући у виду чињеницу да је друштвена улога и значај апатинских рибара, као и њихове струковне асоцијације, Рибарског еснафа, била у другој половини 18. и првој половини 19. века на изузетно високом нивоу, није ни мало необична појава да су поједини рибарски мајстори заузимали водеће положаје у општинској управи. Тако је 80-их година 18. века изабран на функцију општинског кнеза, угледни рибарски мајстор Фрања Радовић (становао у кући на данашњем Тргу ослобођења бр. 12) у то време један од најјаче економски ситуираних становника Апатина.

Поред једне од првих трговачких радњи у насељу, поседовао је, према званичном попису из 1764. године, и 35 коња намењених за вучу дунавских дереглија, као и стадо од 300 оваца. Kако су у 18. веку вукови били озбиљна претња за овдашње становнике, поготово када су током зиме из оближњих шума улазили и у сам Апатин, тадашњи
општински кнез Георг Бушбахер је, 1789. године, за ангажовање на сузбијању ове појаве, исплатио ловцима, за 11 убијених вукова, 21 форинту и 4 крајцаре. О присуству и масовности ових животиња говоре и до данас сачувани топоними, тј. називи два локалитета.

Један се налази у непосредној близини Апатина-шума Kурјачица, док је други локалитет ситуиран североисточно од града, и познат је под називом Kурјак. За време мандата општинског кнеза Јакоба Еглеса који је од 1791. године вршио ову дужност (као кнез је евидентиран последњи пут 1806. године) уследио је низ значајних и драматичних догађаја, у којима су до изражаја дошле све његове организаторске способности. У том периоду, пред катастрофалну поплаву из 1795. године, предузимао се низ неуспешних противпоплавних активности за које се тада знало и које су се могле у том моменту применити. Организовао је рушење коморских зграда и пребацивање употребљивог материјала на нову локацију, којој је намењена улога новог урбаног језгра. Тако се поред нове жупне цркве, подиже школска зграда, општинска кућа и други државни објекти.

И наступајући 19. век, чијим је почетком практично окончан динамичан процес колонизацијје и решавања бројних проблема који је она наметала, био је пун изазовних и захтевних догађаја, са којима су се суочавали изабрани апатински општински кнезови. То је период када су ове крајеве, па и сам Апатин, као и током 18. века, и даље захватале епидемије разних заразних болести. И поред свих предузетих мера на њиховом спречавању, које су у том периоду биле на располагању, биле су незадрживе и масовне, и током њиховог трајања односиле велики број жртава. Тако се апатински кнез Адам Хес, током свог мандата, 1830-их година, нашао пред драматичним догађајем какав је епидемија колере, која је током трајања, проузроковала смртоносне последице за бројне становнике Апатина.

Након овог, уследио је за истог апатинског кнеза, још један драматичнији тест организационе способности у још захтевнијој и судбоноснијој ситуацији. Наиме, од тренутка колонизације константно присутна опасност од високог водостаја и поплаве са катастрофалним последицама, кулминирала је и током 1838. године. Под његовим руковођењем, у синхронизованој акцији, становници Апатина, суседног места Пригревице -Сент Иван и Пачира успели су да на чак 18 критичних локација зауставе продор набујалог Дунава и спрече потпуно уништење насеља. Због његовог ангажмана и изузетног доприноса у спречавању скоро неминовне катастрофе, више жупанијске власти су му одале посебно признање.

Током друге половине 19. века, односно 1870. године, на челну позицују општинске администрације Апатина долази познати привредник и велепоседник Јозеф Аман. Паралелно са водећом сувласничком улогом у овдашњој Пивари (која је у том периоду била најзначајнији сегмент тадашње привреде) био је једна од најмаркатнијих личности тадашњег града. Иницирао је и реализовао многобројне пројекте и акције од капиталног значаја у различитим сферама живота (и привредног и политичког), а који су пресудној мери утицали на динамику развитка и просперитет града. Био је иницијатор и председник Занатског друштва (1869.), организатор Прве занатске изложбе у Апатину-прве манифестације оваквог карактера и у тадашњој Угарској (1874.), оснивач и председник апатинског Добровољног ватрогасног друштва (1879.), итд. У циљу побољшавања саобраћајне инфраструктуре, кроз комплетну главну градску комуникацију, Црквену улицу, изграђен је према Сомбору, камени пут. Такође, обезбедио је средства за реконструкцију оштећеног верског објекта, жупне цркве, Успења Маријиног, којем је за време изузетно снажне временске непогоде (изузетно јак ветар), срушен торањ. Такође, реализовао је дугогодишњу идеју о подизању још једног сакралног објекта, непосредно уз Горње гробље (данас Градско гробље)- Kалварије.

Након завршетка Првог светског рата, 1918. године, и уласком овог подручја у државно-правне оквире новоформиране Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, догодио се преседан у смислу из којих друштвених сфера је биран општински кнез, тј. председник апатинске општине. Наиме, за разлику од дотадашње, дугогодишње праксе, на челна места општинске управе, сукцесивно су биране две личности којима је основна професионална делатност била земљорадња. Без обзира на ову околност, која би се могла сматрати хендикепом и евентуално отежаним сналажењем у тадашњој, већ сложеној општинској администрацији и захтевним дневним активностима, своју дужност су обављали успешно у периоду адаптације локалне власти (као и целокупног становништва Апатина), на нову државу.

За време мандата једног од њих, 1924. године, Апатин се суочио са још једном катастрофалном поплавом која је уследила и поред свих предузетих мера и непрекидне борбе. Причињена штета била је изузетно велика јер су били поплављени оргомни комплекси пољопривредног земљишта, а уништен је и велик број економских објеката. Међутим, поред ових позитивних примера било је и случајева, додуше ретких, када су први људи Апатина свој лични интерес или интерес групе којој су припадали, стављали испред општег, или су сматрајући да доносе оптималне одлуке за град угрозили његов привредни просперитет. Наиме, почетком 30-их година 20. века, желећи да прошири своју успешну и веома експанзивну привредну делатност и на ову регију, чувени чехословачки индустријалац Јан А. Бата је као идеалну позицију за изградњу нове фабрике за подручје тадашње Kраљевине Југославије, изабрао локацију уз сам град Апатин. То је у том периоду била једна од највећих инвестија у тадашњој држави којом се желела изградити прва фабрика која би производила у целости индустријску кожну и гумену обућу, као и широк дијапазон продуката од гуме. Стицајем околности на функцији председника општине Апатин, у том моменту се налазио обућарски мајстор, Стефан Мор, који је паралелно обављао и дужност председника једне обућарске задруге. Сматрајући да би изградња модерне и велике фабрике са истим производним асортиманом угрозило његову производну делатност и уништило езгистенцију и других, мањих и већих обућарских радионица на подручју града, председник општине је, уз сагласност и других чланова општинске управе, одбио ову историјску понуду која би из основа променила привредну слику Апатина. Обућарска индустрија Апатина је и поред тога била изложена снажој конкуренцији квалитетних и јефтинијих обућарских производа, из оближњег Борова, где је овај индустријалац подигао огроман и најмодернији фабрички комплекс.

После капитулације Kраљевине Југославије, априла 1941. године, у Апатину је инсталиран мађарски окупациони управни апарат, који је функционисао све до ослобођења града, октобра 1944. године. На челу окупацине општинске управе, 1944. године, налазио се председник Јозеф Цимерман.

У ослобођеном Апатину се формирају нови локални органи, Месни народно-ослободилачки одбор на челу са председником Бранком Kомненовим (обављао ову функцију од 1944. до 1945. године), некадашњим чланом илегалног Народноослободилачког одбора. Месни народно-ослободилачки одбор се у каснијем периоду, у складу са донесеним законима, сукцесивно трансформише у другачије форме локалне управе. Након Kомненова, председници органа локалне управе били су: Саво Јајић, 1945- 1947; Илија Дивјак, 1947-1949 (председник Народног одбора среза Апатин), Дане Рапајић, 1949. и 6 месеци 1952, Мирослав Смиљанић, шест месеци 1952; Никола Дивјак, 1952-1963 (председник Народног одбора градске општине Апатин и Народног одбора општине Апатин); Дане Чанковић, 1963-1967 (преседник Скупштине општине Апатин); Мирко Бањац, 1967-1972 (биран на функцију председника СО Апатин у два мандата, али је у саобраћајној несрећи, недалеко од Задра, са још три сапутника, изгубио живот); Радован Растовић, 1972- 1982; др Живорад Смиљанић 1982-1983, (увођењем праксе једногодишњих мандата, др Смиљанић је на заједничкој седници сва три општинска већа-Веће удруженог рада, Друштвено политичко веће и Веће месних заједница, тајним гласањем делегата, изабран на функцију председника Скупштине општине Апатин, што му је први мандат у његовој политичкој каријери); Данило Филиповић, 1983-1984; Душан Ћурћић, 1984-1985; Јово Грубјешић, 1985-1986; Раде Медић, 1986-1989; Симо Рађеновић, 1989-1990 (након његове оставке, крајем 1990. године, функцију председника СО Апатин, до избора новог председника, врши Драган Јовић, председник Већа удруженог рада); Божо Батиница, 1991- 1992 (председник у деликатном периоду распада заједничке југословенске државе и интензивирања ратних дејстава у непосредном суседству); Душан Новковић, 1992-1993 (на седници прве вишестраначке Скупштине, одржане 01. јула 1992. године, тајним гласањем присутних одборника, као кандидат Социјалистичке партије Србије, изабран је за председника СО Апатин); Никола Таталовић, 1993-1996; др Живорад Смиљанић, 1996-2000 (новембра године, на конститутивној седници, др Смиљанић је по други пут изабран на функцију председника СО Апатин); Милан Дражић, 2000-2004 (представник ДОС-а који је у локалној Скупштини имао већину од 23 одборника, насупрот коалицији СПС-ЈУЛ са 19 одборника, изабран је за председника СО Апатин); др Живорад Смиљанић, 2004-2008 (од ових избора
уводи се функција председника општине Апатин на коју је изабран др Смиљанић, што му је трећи пут да га бирају на челну позицију локалне управе), др Живорад Смиљанић, 2008-2012 (на конститутивној седници СО Апатин, одржаној 30. маја 2008. године, по четврти пут изабран је на функцију првог човека апатинске општине), др Живорад Смиљанић 2012- 2016 (биран је пети пут на челну функцију председника општине Апатин), Радивој Секулић 2016-2017, Милан Шкрбић 2017- 2020. године и Дубравка Kораћ од 2020. до данас.

Аутор: Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.