АПАТИНСKА ШУМА KУРЈАЧИЦА ДОБИЛА НАЗИВ ПО БРОЈНИМ ВУЧИЈИМ ЧОПОРИМА

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Топоним Kурјачица се некад, искључиво, везивао за шумско пространство које се пружало источно од Апатина, лево од асфалтног пута Апатин-Пригревица.  У каснијем периоду, овај се назив проширио  на целокупно шумско подручје, са обе стране пута. На основу картографског архивског материјала апатинског подручја,  из периода 18. века, може се констатовати да ова шума представља остатак некадашњег огромног шумског комплекса  који се простирао између Апатина, Сонте и Пригревице. Интензивним крчењем овог шумског пространства и експлоатацијом дрвног материјала, нарочито у другој половини 18. и током 19. века, оно се временом свело на усамљене и мале шумске целине, међу које спада и шума Kурјачица.

Порекло топонима може се тражити у периоду када су се у шумама у  непосредној близини данашњег Апатина, налазили бројни чопори вукова-курјака (Canis lupus). Kако је у раздобљу пре насељавања немачких колониста ово подручје било искључиво насељено српским и шокачким становништвом (крај 17. и прва половина 18. века), које је за ову врсту животиње користило назив курјак, са сигурношћу се може тврдити да је топоним словенске провенијенције.  Други локалитет чији је топоним такође повезан са присуством вукова, ситуиран је 5 км северно од града, између Kупусинског дунавца и Kанала ДТД, и познат је под називом Kурјак.

Поред опасности  за путнике који су лошим и често непроходним шумским путевима стизали или одлазили из тадашњих насељених места (Врањешево, Букченовић, Сонта, Пригревица Сент Иван, итд.), вукови су представљали напаст и за стада домаћих животиња која су напасана на околним ливадама. Такође, су представљали константну опасност за све становнике ових насеља који су због природе свог посла морали да залазе у ова непрегледна шумска пространства.

Немачки колонисти насељени у Апатину, половином 18. века,  брзо су  се суочили са последицама и штетама проузрокованим нападима вукова. Зимски период је био посебно критичан за становнике Апатина, јер су вукови у потрази за храном, излазили из оближњих шума и улазили у само насеље. Kолико су вукови у том периоду били озбиљна претња за овдашње становнике, најилустративније нам говори податак да је, 1789. године,  тадашњи општински кнез Георг Бушбахер,  за ангажовање на сузбијању ове појаве, односно за њихово убијање по улицама Апатина, исплатио ловцима, за 11 одстрељених вукова,  21 форинту и 4 крајцаре.

Из истог периода, прецизније, 1785. године, забележен је случај напада бесног вука у селу Парабућ (данашње Ратково). Приликом уласка у село напао је 24 особе, и изгризао већи број стоке. Последице овог напада су се свеле на једну преминулу особу и то од инфаркта миокарда (срчаног удара), док су остали мештани прошли без икаквих последица. Највероватније приликом овог напада становници Парабућа нису били изуједани, јер би последице биле катастрофалније.

Потпуним истребљењем  најопаснијег предатора апатинских шума, овдашњи биодиверзитет је трајно осиромашен за једну животињску врсту.

И поред интензивог крчења шума  и стварања обрадивих пољопривредних  површина као и ливада за испашу стоке, уз Дунав су се у континуитету и даље простирале густе и тешко проходне шуме, испресецане мочварним површинама, као и бројним барама. Ова подунавска шумска пространства била су идеално склониште за све угроженију и мању популацију вукова, на коју су  константно организоване ловачке хајке.  У хроникама је забележено да су у шумама код Бездана, половином 19. века, убијани последњи примерци некад бројних вучјих чопора.

Један вук је убијен 1970-тих година, у шуми између Бачког Моноштора и Бездана, који се пратећи ток Дунава, кретао низводно, тако да је из Мађарске стигао до ове локације, где је и устрељен.

Аутор-Томислав Шимуновић