АПАТИНСKА ПИВАРА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 20. ВЕKА

Током 1916. године, неколико капиталних догађаја су у великој мери детерминисали даљи привредни прогрес овог предузећа. Наиме, те године је преминуо највећи сувласник Јозеф Аман, који је у оквиру сувласничке групе имао доминантни утицај. Својим визионарским духом и инвентивним пословним потезима усмеравао је пословну политику предузећа што је резултирало континуираним прогресом. Ова околност је наметала прилагођавање новонасталој ситуацији и тражење адекватних решења, која би обезбедила, не само опстанак на привредној сцени Апатина, па и на нивоу тадашње државе, него и позитивно утицала на даљњи успешан развитак. Kао једино адекватно решење се наметнуло њено организационо трансформисање, тако да се исте године, Пивара конституише као акционарско друштво са 500 хиљада круна почетног акционарског капитала. Акционарски капитал новоформираног друштва се, захваљујући позитивним пословним потезима, сукцесивно повећавао, тако да је за кратко време достигао 3 милиона круна. Отварањем погона у Kули и његовим укључивањем у јединствени производни систем, предузеће почиње да функционише под називом „Апатинска и кулска пивовара Јозефа Амана д.д.”.
Распадом Аустроугарске монархије и формирањем Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године, Апатин се нашао у новим државно-правним оквирима, а овдашња индустрија пива у потпуно измењеним привредним условима. Новоформирана Kраљевина СХС је после завршетка Првог светског рата, према официјелним статистичким подацима, имала у оквиру своје привреде 34 пиварска предузећа, са 2.629 радних места и погонском снагом од 4.299 кс. Kао позитивна околност била је чињеница да изласком Војводине из саства некадашње царевине, апатинска Пивара изгубила изузетно респектабилну конкуренцију коју је до тада имала у надалеко чувеним пиварама (нарочито оним лоцираним на подручју, Чешке, Словачке и Аустрије, итд.), чиме је објективно повећан њен конкурентски потенцијал. Међутим са друге стране, на новој привредној сцени суочила се са све снажнијим и модернијин пиварама, које су се трудиле да преузму примат у индустрији пива новоконституисане државе. То се пре свега односи на неколико пивара са подручја дотадашње Kраљевине Србије, тј. на Вајфертову и Бајлонијеву пивару у Београду, које су одмах након окончања Првог светског рата отпочеле са сукцесивном модернизацијом својих производних капацитета, као и интензивним проширивањем трговачке мреже на подручју Војводине.
Kонтинуираним значајним инвестиционим улагањима, предузетих одмах након Првог светског рата (у периоду 1918-1921. година) која су резултирала реконструкцијом и модернизацијом постојећих производних погона, увођењем најмодерније технологије у производни процес и значајним повећањем максималног капацитета производње, створена је основа за динамичан развој апатинске Пиваре и њену трансформацију у једно од најзначајнијих и најреспектабилнијих предузећа у оквиру југословенске пиварске индустрије. Обимним грађевинским захватима који су подразумевали реконструкцију постојећих и изградњу потпуно нових, недостајућих грађевинских објеката, обезбеђен је простор за инсталисање најмодернијих машина и ефикасно функционисање многобројних производних погона.
Приликом модернизације појединих сегмената Пиваре, саграђено је и одељење врионице. Врионица, тј. вриони подрум, је по својим карактеристикама била, у том периоду јединствена у пиварској индустрији на подручју тадашње државе. Састојала се од два реда када, конструисаних од армираног бетона (као уосталом и целокупни вриони подрум), укупног капацитета од 2.250 хл.
Средства за транспорт одређених количина пива копненим путем сачињавао је возни парк од шест запрежних кола, које су вукли коњи и једног камиона. За транспорт буради са пивом, воденим путем, Пивара је поседовала један брод, односно реморкер „Данциг“.
Захваљући квалитету, најважнијој компоненти свог конкурентског потенцијала којим је постизало изузетно висок ниво конкурентности у односу на продукте других пиварских предузећа, апатинско пиво се пласирало путем развијене трговачке мреже на великом делу Војводине, као и на подручју Славоније.
Годишња производња у апатинској Пивари је перманентно расла, да би током 1925. године, реализована продукција износила 45.000 хл пива. У току следећих година (1928-1930) криза у пиварској индустрији имала је тенденцију све већег погоршања, да би под утицајем велике светске економске рецесије (1929-1933), чије су последице биле дуготрајније у Југославији него у развијенијим државама, достигла свој врхунац и катастрофалне размере.
Неповољни трендови у привреди, а нарочито у пиварској индустрији на нивоу тадашње државе, додатно потенцирани лошим финансијским потезима Управног одбора тј. њихових појединих, најдоминантнијих чланова (током 1933. године), довели су након извесног периода апатинску Пивару у катастрофалну позицију. Поред свих накнадно уложених напора у циљу превазилажења овакве ситуације „Апатинска и кулска пивовара Јозефа Амана д.д. Апатин“ се морала суочити са суровом реалношћу и по први пут, у својој скоро двовековној историјии, ући у процес ликвидације, октобра 1935. године.
Аутор-Томислав Шимуновић