Прошло је два миленијума од догађаја описаних у Светом Писму, тј. Јеванђељу, својеврсном медију који доноси радосне и добре вести, забележених руком Христових апостола- очевидаца Његовог живота, сведока Његових речи, чуда, а онда небивале драме крајњег смирења Бога у телу кроз осуду и распеће Сина Божијег на Крсту. Кроз три дана, како веле новозаветни извештаји, неколицина храбрих жена се упутила до места „где Га положише“. Одговор на ову потребу да, и поред опасности „ипак оду тамо“, откровење је тајне постојања, живота какав је створен у почетку- намере коју је имао Бог. Ишле су да према обичају мирисима помажу Његово Тело, питајући се успут „Ко ће нам одвалити камен од врата гробних, јер камен беше врло велики“. Но, било је у томе нечег дубљег- жеље да Га виде и да се деси немогуће, јер иако је све говорило да је сасвим бесповратно отишао, оне су одабрале да се руководе необјашњивом потребом за сусретом који, према физичким законима, никако није био могућ, а ипак се догодио! Али, не чинимо ли и ми то исто до данас, одлазећи до гробова својих ближњих, руковођени необјашњивом љубављу и надом на Васкрсење, надом која је извеснија и реалнија за нас него ли било шта друго. Празник Васкрсења Христовог, колико је подсећање на прошли, несумњиво историјски догађај, још више је прослава и ишчекивање победитеља смрти- Исуса Христа, Који ће доћи у последњи историјски Дан- доћи као наш Живот и наше Васкрсење. Довољно је само да желимо тај сусрет, а камен ће, као награду за љубав, Неко други већ померити!
У тој нади, поздрављамо вас најрадоснијим поздравом које је чуло небо и земља,
ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
протонамесник Љубиша Човић, војни свештеник
