АПАТИНСКИ АРХИТЕКТА ЂУЛА ПАРТОШ

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Након констатовања чињенице да је Апатину, поред основне школе, потребна једна школска установа вишег образовног нивоа, уследили су потези овдашње општинске администрације и надлежних просветних институција, који су довели до формирања Више народне школе, 03. новембра 1875. године (1888. трансформише се у Грађанску школу).

Паралелно са овим процесом, одвијала се интензивна градња новог школског објекта, чија је реализација дефинитивно окончана 1874. године, према пројекту младог будипештанског архитекте Ђуле Партоша.

Новоподигнути објекат је представљао снажну једноспратну грађевину, са архитектонским и декоративним елементима карактеристичним за неоренесансни стил (данас зграда основе Музичке школе „Стеван Христић“). Такође, у оквиру ове школе, архитекта Ђула Партош, оснива сопствени фонд, намењен за финансирање ученика са најбоље постигнутим резултатима.

Ђула Патош је рођен у Апатину, 11. септембра 1845. године, под именом Јулије Пунцман (због актуелне мађаризације мења име и презиме, 1875. године).

По завршетку Гимназије у Великом Бечкереку (данас Зрењанин), провео је три године на пракси у грађевиском бироу апатинског архитекте Фердинанда Фишера (син чувеног апатинског градитеља оргуља Кашпара Фишера).

Студије архитектуре уписао је у Будимпешти, да би 1870. године, дипломирао на Грађевинској академији у Берлину.

Као студент радио је код познатог архитекте Ибл Миклоша и учествовао при изградњи нове краљевске палате у Будимпешти. После студијских путовања по Немачкој и Италији, боравио је у Паризу, 1870. године, где је поводом тамошње међународне изложбе именован за „Оффициер д Ацадемие“. Још из студентских дана потиче његово познанство са Едмундом Лехнером, творцем мађарске сецесије, са којим је у каснијем периоду остварио плодну стручну сарадњу, што је резултирало значајним архитектонским пројектима у сецесијском стилу: Музеј и школа примењених уметности у Будимпешти (1891-1896), кућа Тонет у Будимпешти (комплетно фасадно платно обложено је мајоликом са декоративним елементима), Градска кућа у Сегедину (1884.), Леовић палата у Суботици (1893.), зграда пензионера Мађарске железнице у Будимпешти (1883-1884.), Градска кућа у Зрењанину (реконструкција, 1885-1886) и Градска кућа у Кечкемету (1892-1894). Међу најуспешнија архитектонска остварења његовог стваралачког опуса, која су му између осталог и донела епитет једног од најзначајнијих мађарских архитеката, такође, спадају: коњичка касарна у Кечкемету, кућа Кечкемет у Будимпешти, коњичка касарна у Сомбатхељу, црква Св. Иштвана у Кишкунфелеђхази (изграђена у неоренесансном стилу, 1872-1880), Виша девојачка школа и интернат у Кошицама, зграда седишта Бачко-бодрошке жупаније у Сомбору (обнова фасаде и доградња у неокласицистичком стилу, 1880-1882), Краљевска школа механике и часовничарства у Будимпешти (1900.), зграда „Црни орао“ у Ходмезеввашархељу (1905.), као и грађевински објекти у Ђеру и Цегледу.

Један о Партошевих најзначајнијих пројеката представља план за нову зграду Српске гимназије у Сремским Карловцима, чије је темеље на почетку изградње освештао српски патријарх Георгије Бранковић. Када је дефинитивно изграђена, 1891. године, била је уједно и Патријаршијски двор и сматрана је најрепрезентативнијим српским грађевинским објектом на подручју Војводине. Фасада је реализована комбинацијим жуте и црвене опеке, са тежњом да дочара српску средњовековну сакралну архитектуру.

Као изузетно цењен и поштован стручњак, умро је у Будимпешти, 22. децембра 1916. године.

Аутор:Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.