Он живи у напетости. Као у: казамату, логору, кампу болничке и политичке изолације. Његови мисаони напони, и токови, стално и скроз су у ватри велике жеље – да се издвоји. Као, другачији: мислилац, критичара, па и критизер. Као, онај, који мисли и промишшља свет. И себе у њему. Као, онај, који мисли (и рачуна с тим), да довољно – познаје себе. Као онај, који се одупире познавању других – ЊЕГА. И, његове приватне и друштвене усамљености. Емоционалне и интелектуалне.
Језик, филозофа је обично запуштен.Превише херметичан. И експресионизован. И замршен. Понекад нелогичан. Натрунтан, натруњен и оптерећен твоарима страних речи, алијас – туђица. Он је у извесном смислу жртва – употребе интерпункције. Која се у његовим текстовима руга – С ЊИМ. И, акробацијама његове мисаоне енергије.
Ипак, филозоф је јединствени авантуриста, који не престаје да ровари и претура по себи. И по: бројним фајл-фиокама и њиховим инсталацијама. По којима су, често не повезане, његове раштркане – МИСЛИ.
Али, ово није дефиниција, чак ни: спинована – ФИЛОЗОФА. Као, рецимо, сложене фигуре творчеве замисли, постављене и представљене: негде између – мислиоца, професора и мудраца.
