СТАМБЕНИ ОБЈЕКАТ МАЈЕР-ТУРСКИ

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Након катастрофалне поплаве 1795, године, североисточно од Апатина се формира нови део града са урбаним језгром, које чине административни, просветни, верски и угоститељски објекти. Истовремено се формира нова главна градска магистрала оријентисана у правцу исток-запад, односно, према црквеном објекту, римокатоличкој цркви Успења девице Марије, официјелно названа Црквена улица. Новонастала улица је резервисана за најимућнији грађански слој тадашњег Апатина и у њеном оквиру се подиже низ репрезентативних стамбених објеката.
Међу њима се посебно издваја стамбени објекат чувене апатинске породице Мајер, чије је име представљало синоним за овдашње цигларство, чији су производи („бибер“ цреп и опека) захваљујући изузетном квалитету били познати у многим државама Европе. Грађена је у периоду 1894-1896. година према идеји њеног власника Јозефа Мајера (син родоначелника цигларске „династије“ Јохана Мајера). Као резултат његових путовања по Европи, а по угледу на архитектонске стамбене објекте тамошњих градова, по повратку у родни град, потпуно сам, без савета архитеката, изградио је овај импресиван грађевински објекат. Ово изузетно остварење „архитектуре без архитеката“, Мајер је реализовао од изузетно квалитетне жуте опеке произведене у њиховим цигланама (популарно названа „свилена“ цигла), по сопственим нацртима и са својим радницима.
Овај грађевински објекат је постављен на уличну регулациону линију у форми обрнутог латиничног слова Л. На фасади jе формирана асиметрично постављена капија, тако да дели улични део на два тракта, неједнаке дужине. Дужи тракт је симетрично конципиран, са централним ризалитом на којем се налазе три прозорска отвора са двокрилним дрвеним прозорима и натпрозорницима полукружне форме. Са леве и десне стране од ризалита се налазе по два прозора са лучним натпрозорницима. Краћи тракт зграде поседује два прозора идентична са оним реализованим са леве и десне стране од ризалита.
Дрвена двокрилна капија је са богатим декоративним елементина и застакљеним отворима на којима се налазе украсни метални део са иницијалима власника и његове супруге. Кроз капију се улази у пространи ајнфорт (улазни ходник), који обезбеђује комуникацију са унутрашњошћу објекта. Са леве и десне стране капије је формиран по један полустуб са вертикалним канелурама, коринтским капителима и базом украшеном флоралним елементима.

Изнад капије се налазе два конфронтирана анђела са палмином граном у једној, и букетом цвећа у другој руци. Испод анђела се, као завршни камен, налази још један декоративни елемент, минуциозно моделована сова као симбол мудрости и успеха. На фасадном платну налазе се и митска бића-грифони као и други вегетабилни и геометријски елементи, сокл, натпрозорне греде, кордонски, као и богато рашчлањен, кровни венац.

Oбјекат је атријумског типа, са дугачким тремом са низом стубова од жуте опеке и нижим преградним зидовима између њих. У дну лепо уређеног дворишног простора налази се попречно постављен економски објекат, на којем се налази висока дрвена капија, кроз коју се улази у економско двориште.
Просторије оријентисане на улицу, биле су у односу на друге, репрезентативне, и опремљене стилским мобилијаром. Тако се у салону и спаваћој соби налазио намештај у ампир , а било је комада и у сецесијском стилу.
Недуго након изградње Мајерова кућа постаје мотив на неколико апатинских разледница. Тако је на најстаријој разгледници колажног типа, израђеној у Бечу у техници литографије, поред најрепрезентативнијих објеката у тадашњем Апатину, представљен и овај објекат под називом кућа Мајер (мађарски-Mayer haza).

Након снажних социјалних немира у Сонти по завршетку Великог рата, крајем 1918. године, и акција уперених против тамошњих власти и имућних становника, општински бележник, Јанош Турски фон Тихањ прелази са члановима своје породице у Апатин. После венчања његовог сина Адалберта- Беле Турског са Магдаленом- Ленком Мајер, ћерком Јозефа Мајера, 1920. године, брачни пар наставља да живи у овом стамбеном објекту, и он, од тада, добија нов назив-кућа Турски. Породица Турски је спадала у групу апатинских велепоседника, која је поседовала велике комплексе обрадивог земљишта, стамбене зграде у Будимпешти, акције у Апатинској пивари, итд.
До своје смрти 2005. године, у њему живи ветеринар др Андрија Турски, син Адалберта и Магдалене, док су остали чланови ове познате апатинске породице, наставили живот ван Апатина.
Андреас Турски, провизор у мађарском месту Тихањ, због заслуга учињеним царском дому и Хабзбуршкој монархији, добија, 3. децембра 1795. године, од стране аустријског императора Франца II, племићку диплому са наследним породичним грбом, и правом коришћења предиката-фон Тихањ. Након тога, припадници, од овог момента племићке породице, селе се из жупаније Зала, у разна места Бачкободрошке жупаније (Сантово, Сомбор, Сонта), где су, неки од њих, обављали и високе административне функције (сенатор, жупан, итд.).

Аутор-Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.