Širom sveta juče je obeležen Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Generalna skupština Ujedinjenih naroda je 2005 godine donijela zvaničnu rezoluciju o obeležavanju Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta (27. januar). Rezolucija apeluje na sve članice Ujedinjenih naroda da poštuju sećanje na žrtve Holokausta i ohrabruje razvoj obrazovnih programa o istoriji Holokausta, čime se želi pokazati odlučnost da se pomogne u sprečavanju čina genocida u budućnosti.
“Tragedija nastala kao posljedica Holokausta se ne može izbrisati. Mora biti zapamćena sa sramom i strahom dokle god ljudsko sećanje bude postojalo. Samo ako se sećamo, onda možemo odati prikladnu počast žrtvama. Milioni nedužnih Židova i pripadnika drugih manjina ubijani su na nezamislivo varvarske načine. Nikada ne smemo zaboraviti te muškarce, žene i decu, niti njihovu agoniju.”
(Generalni sekretar Ujedinjenih naroda Kofi Annan, 27. januar 2006)
Po nekim procenama život je izgubilo i tri ipo miliona Roma. Kako kaže predsednik “Novinsko-informativne agencije Roma” Bajram Haliti
– Prelazeći iz jednog u drugi krug pakla, Romi su u vreme fašizma bili suočeni sa potpunim uništenjem. Drugi svetski rat Romima je doneo nevolje koje beleži istorija o ovom narodu. Hitler je smatrao postojanje Roma najvećom uvredom rasnog ideala. Zakonom o zaštiti nemačke krvi masovno je sprovođen genocid nad Romima. Najpre u Nemačkoj, pa zatim u svim zemljama Evrope pod okupacijom Nemačkog Rajha. Gasne komore, ne tako daleki procesi, dekreti, odredbe, progoni, izgoni, egzekucije bez dokaza, zločini zbog preventive i samozaštite, zatvori, geta, zabranjene zone, plinske komore Aušvica i eksperimentalni skalpeli doktora iz Aušvica, Dahau i Buhenvalda i druga mučili šta odnela su živote 3.500.000 Roma. Romi su, jednom rečju prolazili kroz Danteov pakao od Vitosa preko Jašija do Aušvica i Jasenovca.”
(Ko zaboravi istoriju, taj rizikuje da je ponovi. Bajram Haliti)
Službeni izveštaj Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ), kasnije Federalne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ), objavljen 26. maja 1945, navodi da je ukupan broj žrtava rata (ljudi svih nacionalnosti, ubijeni ili umrli kao posledica rata) iznosi 1.685.000.
Kasnije, Državna komisija zadužena za utvrđivanje ratnih zločina na prostoru Jugoslavije utvrđuje da je broj žrtava rata 1.706.000.
U oktobru 1941, njemački okupatori su ubili 2.800 civila u samo jednom danu u Kragujevcu.
Desanka Maksimović
Krvava bajka
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
U Vojvodini, nemačka i mađarska vojska i ustaše su počinili brojna zverstva nad civilima. Oko 50.000 je ubijeno, a oko 280.000 je mučeno ili uhapšeno u Novosadskoj raciji. Žrtve su bili uglavnom Srbi, ali i Jevreji i Romi. Tokom Novosadske racije, više od 1.300 ljudi ubijeno za 3 dana samo u Novom Sadu.
Tokom Drugog svetskog rata, Fašistička Italija je stavila deo Kosova i Makedonije naseljen Albancima pod upravu kvislinške albanske vlade. Progon Srba i ostalih nealbanaca je bio surov I na ovom području.
Imala sam samo nekih dvanaest ili trinaest godina… Čak se više i ne sećam kako sam otkrila knjigu “ZABORAVLJENI HOLOKAUST” (Svedočanstva preživelih u logorima smrti). I ne samo ovu. Zato valjda neću da prihvatim činjenicu da postoje oni koji su zaboravili ili ne priznaju ovaj deo istorije. A pogotovo ne da postoje i oni koje ista jednostavno ne zanima.
