Ljudi su skloni sve da oproste, osim dečijeg duha, koji često mešaju sa pomanjkanjem inteligencije. (Baš se potresoh) Ne vredi tražiti razloge, niti menjati sebe zbog onih koji su izgubili neprocenjiv dar, isključivo svojom odlukom. (Odluka može da se pročita i kao krivica) Još manje pokušavati da se “objasnimo” sa onima koji su odavno prestali da budu deca. I ko kaže da odrasli moraju da budu i ozbiljni?! Neke namrgođene, brkate tetke? Namćorasti muževi tih istih brkatih tetaka? “Komšija” iz susedne ulice? Saobraćajac? Kućni savet? Zaposleni u nekoj medicinskoj ustanovi? Baš ono moraju, a? E, pa ja neću. Neću čak ni kada budem htela. U inat.
MIKA ANTIĆ: Puteva ima trista da se ode iz detinjstva, a samo se retki sete, da ostanu večno dete.
