Ljudski um je savršeno čudan. Pohranjuje informacije, dogadjaje, mirise, lica… i čuva ih, dok god ne poželimo da ih se setimo. Na nama je da ih izvučemo na svetlo dana ili ostavimo u nekoj od komora za pohranjivanje, objašnjavajući ovo selektivnom memorijom. Nisam sigurna da sam savladala način “vežbanja zaboravljanja” ili se mozak prosto sam bori sa lošim sećanjima, ali sam prosto fascinirana “umećem zaštite”. Odavno je “brisanje” u mojoj glavi postalo svojevrsna igra u kojoj sam uglavnom pobednik. Neumorno pravim mesto samo onom što je vredno da se čuva. Na moju radost, uspeva.
