ПРЕСЕЉЕЊЕ ЦРKВЕ УЗНЕСЕЊА МАРИЈИНОГ

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Kада су исцрпљене све идеје и пропали сви предузети конкретни потези за спречавање све извесније катастрофалне поплаве, која је сваким даном била све реалнија, приступило се крајњем решењу- пресељењу свих угрожених државних објеката и одређеног броја приватних стамбених зграда.

У извештају Kраљевске мађарске дворске канцеларије упућеном, 14. септембра 1791. године, аустријском монарху, цару Јосипу II, дефинитивно се закључује да су сви предузети напори за спречавање поплаве били безуспешни и уједно наглашава неопходност дислоцирања угроженог дела Апатина. Међу најзначајнијим објектима предвиђених за пресељење налазила се и жупна црква Узнесења Маријиног, подигнута 1748. године, од квалитетног материјала (зидови од цигала, док је кровна конструкција била покривена црепом). Усвојеним планом, било је предвиђено пажљиво рушење цркве и коришћење њеног грађевинског материјала који се могао поново искористити за градњу новог сакралног објекта, на новој, заштићеној локацији. Укупни предвиђени трошкови дислокације важнијих државних зграда (гостионице, месница, жупна кућа, два моста, итд.) на основу предрачуна износили су преко 15 хиљада форинти, од којих се на надничарске послове, подвоз и храстово дрво за цркву, односило 4.698 форинти и 35 ¾ крајцаре. Након тога почело се са реализацијом пресељења овог сакралног објекта, односно са њеним рушењем и одношењем материјала на предвиђену локацију.

Према усменом предању, које се преко бројних генерација Апатинаца, пренело до данашњих дана, верује се да су некадашњу цркву једноставно потопили таласи, односно како су тада говорили, да је црква “пала у воду”. Међутим, иницијално предање се временом обогаћивало новим, све фантастичнијим моментима. Тако, у ранијем периоду нису били ретки “очевици” који су тврдили, да су приликом периодичних, екстремно ниских водостаја, видели врх торња апатинске цркве изнад нивоа Дунава, а постојали су и они који су знали за неке особе, које су тврдиле да су приликом свог роњења, на том месту наилазиле на скоро недирнути црквени објекат. Наводно, поједине особе са већим капацитетом плућа и са могућношћу дужег останка под водом, чак су и улазиле у њене просторије.

Такође, није могла проћи без предања (о чијим детаљима нема ни трага у сачуваној архивској грађи), ни изградња новог сакралног објекта, Узнесења Маријиног на новој локацији, у новоформираној Црквеној улици, која је постала главна, најфреквентнија градска саобраћајница. Наиме, приликом постављања камена темељца и приликом чина освећења, 15. августа 1795. године, наводно је посађена младица такозваног “Трновог дрвета”, чијим је венцем или круном од трња, према Библији, тј. Новом завету, симболично, приликом мучења, крунисан Исус Христ за краља Јудејског. У питању је дрво Гледичија (Гледитсиа триацантхос), које је за ту пригоду донето из Свете земље, из града Јерусалима, а које је некада достизало монументалне размере. Приликом невремена, 02. августа 1996. године (или 20. јула према јулијанском, православном календару, на дан Св. Илије, старозаветног пророка, у народу познатог као Илија Громовник), у дрво је ударила муња и оштетила велики део крошње, откинувши изузетно крупне гране. Том приликом, делови оштећеног дрвета, пали су на споменик Светог Тројства, ситуираног у непосредној близини и нанели му значајна оштећења (поједини делови камених скулптура су претрпели знатну девастацију и до данас нису реконструисани). Данас је од дрвета остао мањи сегмент некадашњег изузетно великог примерка Гледичије, монументалних димензија, позициониран неколико метара од зидова цркве, уз који је постављена и табла са текстом у вези овог предања.

Међутим, ово предање о сађењу Гледичије 1795. године је нетачно, пошто је животни век ове врсте дрвета око 120 година.

Аутор: Томислав Шимуновић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.