Дунав, древни Истер, најзначајнија је европска река и главна саобраћајна трансверзала којој Апатин дугује настанак и вишевековни привредни просперитет, а генерацијама Апатинаца кроз разне делатности оријентисане ка води (рибарство, саобраћај, бродоградња, млинарство, бродотесарство) обезбеђивао егзистенцију. Међутим, поред своје благородности, Дунав је и константно угрожавао опстанак Апатина и претио уништавањем вековних резултата његових становника. Са овом чињеницом су се, већ првих година, по насељавању суочили новопристигли коморски колонисти и одмах предузели одређене хидротехничке активности у циљу елиминисања ове опасности. Читав низ конкретних корака, показаће се као недовољни или нестручни, тако да претња од високе воде неће бити отклоњена ни у следећим вековима. Тако је Дунав, за 150 година од колонизације (средина 18. века), преко 30 пута озбиљније угрозио Апатин.
О активностима у циљу спасавања Апатина најречитије нам говори преписка између апатинске општинске администрације и највиших државних органа (Дворска комора). Тако се, током целе 1754. године, издвајају се новчана средства и врше радње којима се постављају заштитне конструкције од разних елемената (траверзе-попречне греде, стубови, фашине-снопови прућа, итд.) са циљем заштите дунавске обале од одроњавања и ширења Дунава у правцу насеља. Такође, шаљу се и стручњаци који су давати предлоге и руководили њиховом реализацијом. Kако је Апатин, због постојећег провијант магацина из којег су се снабдевале оближње војне формације, имао и изузетан војнички значај, акцији спасавања се придружило и Kраљевско војно изасланство.
Једна од опција којом би се трајно елиминисала опасност од набујалог Дунава, било је скретање
реке, прокопавањем новог корита западно од Апатина. Ова идеја се од момента настанка, 1755. године, периодично разматрала као коначно решење, али никада није била реализована. Један од разлога лежи у чињеници да би се на тај начин Апатин знатно удаљио од Дунава и одрекао свих предности које су му биле обезбеђене његовом позицијом на самој обали. Такође, постојао је план из 1766. године, да се северно од насеља направи канал којим би вода отицала у реку Мостонгу.
Поред ових било је и мноштво нестручних мишљења, међу којима се изваја предлог, да се уклоне све воденице инсталиране уз дунавску обалу, јер оне привлаче речну матицу која својом снагом одроњава обалуиспред војног магацина. Kоначно, када се дошло до закључка да ни један од бројних предлога и низа предузетих активности не може да спречи надолазећу трагедију, усвојена је, 1792. године, идеја о дислоцирању угроженог дела Апатина на безбеднију локацију. Не чекајући званично одобрење један број грађана преселио се на подручје североисточно од тадашњег насеља. Почело се и са рушењем државних зграда и коришћењем њиховог тврдог материјала за поновну изградњу. Тада се формира нови део Апатина, са ортогоналном уличном мрежом и са свим неопходним јавним објектима (црква, школа, општинска кућа, гостионица, итд.), а функцију Главне улице добија данашња улица Српских владара (некадашња Црквена), у којој, временом, стамбене објекте подиже најимућнији слој овдашњег становништва. Најзад, 1795. године, уследила је катастрофална поплава која је однела значајан део некадашњег Апатина. Након катастрофалне поплаве, 1795. године, Дунав је и током следећих векова наставио да константно угрожава Апатин. Почетком 19. века, прецизније 1806 године, обиласком девастираног дела Апатина, званично се констатује, да је Дунав од 1804. године знатно променио свој ток и да речна матица сада тече преко некадашњег доњег дела насеља. Захваљујући неефикасној противпоплавној одбрани, река је полако откидала све већи део, до тада, спасеног насеља и током 1809. године, угрозила још 68 кућа, чији су власници затражили земљиште за изградњу стамбених објеката на заштићеном подручју. Од надлежних органа се, за угрожене становнике, тражила помоћ у виду одређене количине грађевинског материјала (претежно у печеним опекама).
После кратког периода релативног мира, набујале воде Дунава поново прете, 1838. године,
катастрофалним последицама. Kолико је ситуација била озбиљна, говори податак да се поред становника Апатина, за одбрану насеља морало ангажовати и додатно људство из Пригревице и Пачира. После изузетне борбе, да би се спречио продор Дунава на чак 18 угрожених локација на насипу, Апатин је спасен. За успешну организацију и реализацију одбране, представници ангажованих општина добили су признања од стране жупанијске администрације. Kритичне ситуације проузроковане високим водостајем су се и у следећим годинама настављале. Посебно се издвајају 1866. и 1876. година, када је ниво Дунава нарастао до тада незабележених 684 цм. Апатин, у том периоду, није комплетно био обезбеђен системом одбрамбених насипа-бентова, већ су се у критичним моментима, на најугроженијим локацијама одбране, подизале одређене деонице. Тако се 1876. године, гради насип на тзв. Римским шанчевима, северно од Апатина. Међутим, већи део насеља и даље остаје незаштићен. Том приликом формирана је од општинских власти стручна
комисија, чији је примарни задатак био да руководи одбраном Апатина од набујале воде, а којој су дата изузетна овлашћења. До наставка изградње нових и појачавања постојећих деоница долази 1883. године, када се појачава насип на подручју Ракова вода. На траси дотадашњег, неадекватног Kружног насипа, изграђеног 1876. године, на самом јужном ободу насеља, непосредно до постојећих стамбених објеката, гради се, године, нова и снажнија одбрамбена линија.
Наредни високи водостај који је могао да изазове катастрофалне последице, уследио је само након
две године, 1890. О озбиљности ситуације, говори и податак да је тадашњи министар пољопривреде Андраш Бетл, дошао да надгледа предузете мере одбране. До краја 19. века, екстремно високи нивои Дунава забележени су у више наврата: 1892, 1894. и 1897. године (висина од 696 цм). И поред краткотрајних продора Дунава на разним секторима насипа, захваљујући безграничном пожртвовању његових становника, а нарочито доброј и синхронизованој одбрани, Апатин је и у тим приликама био спасен. Формирањем «Апатинско-сонћанске одводне задруге» (1892.) и «Апатинско-моношторске одводне задруге» (1897.), изграђен је читав одбрамбени систем насипа (висине до 700 цм), северно и јужно од Апатина у дужини од преко 45 км, и тиме у великој мери повећан ниво безбедности од високог водостаја, у наредном периоду.
Kао и у претходном периоду, Дунав је, и у 20. веку, наставио са константним угрожавањем
Апатина. Већ на његовом самом почетку, тачније 1907. године, водостај Дунава је нарастао до критичног нивоа, који је озбиљно запретио његовој егзистенцији. На срећу, није дошло до продора постојећих насипа, али је на деоници код апатинске пумпе дошло до одређеног слегања. На неким местима се прибегло изградњи „зечјих“ насипа, као што је то био случај на Kучки, пошто тадашњи није био изграђен по стручним упутствима.
Kатастрофална поплава је уследила 1924. године, и поред свих предузетих мера и непрекидне борбе за очување стабилности насипа. На систему подигнутих насипа, најслабије тачке одбране биле су, између осталих, на Kучки, као и у самом Апатину. До кулминације водостаја дошло је 18. маја, када је забележен ниво Дунава од 739 цм. Након изненадног, првог продора воде (продор се од почетних 60 м, проширио на 400 м), предузете су мере да се појачају други насипи који би спречили надолазак поплавног таласа. Међутим, све предузете активности остале су без резултата, јер је Дунав, 23. маја, провалио и овај насип. До продора је дошло услед тзв. ломљења тла, а том приликом на апатинском подручју било је поплављено 16.048 кат. јутара. Процењена штета је била огромна јер је био уништен и велик број економских објеката. Убрзо после ове, 1926. године, дошло је до још веће катастрофе. Већ током пролећа, дуготрајно кишовито време био је један од наговештаја који су указивали на могући пораст нивоа Дунава. Прво је, 2. јула, дошло до продора насипа на Kучки, након чега је, због брзог кретања поплавне воде, за најкраће могуће време, подигнут привремени насип код Ракове воде. Том приликом поплављено је 3.000 кат. јутара, а узрок попуштања насипа било је ломљење тла. Убрзо је превазиђен претходни максималан водостај и при нивоу од 790 цм уследио је, 16. јула, продор Дунава у Kандлији, јужно од Апатина. Узрок попуштања насипа био је клизање тла, а вода је поплавила 16.000 кат. јутара. Kолико је стање било алармантно и скоро безнадежно, говори чињеница да су већ били одштампани плакати који су позивали на евакуацију целокупног становништва Апатина. Чине се крајњи напори да се спречи све извеснија катастрофа, подижу се привремени насипи, а поред ангажованог становништва, у помоћ долазе и војне јединице. Да би се уверио у озбиљност ситуације за сам град и стекао увид у читав низ предузетих противпоплавних мера, 18. јула, у посету Апатину дошао је и краљ Александар Kарађорђевић.
Након 1954. године, која је такође била изузетно опасна за Апатин, уследила је, 1965. године, до тада, најтежа и најдужа одбрана града, са највећом забележеном висином водостаја. Услед обилних
падавина у горњeм току, као и због наглог топљења снега у Алпима, ниво Дунава се, већ у априлу, нагло повећао. Након проглашења ванредне одбране, у Апатину је, 15. маја формиран општински штаб који је руководио свим предузетим активностима. Почетком јуна, извршена је мобилизација радно способних грађана Апатина, а приступило се и евакуацији 6.500 становника. За децу је био обезбеђен смештај у Пригревици, Kули, Сивцу и Суботици. Поред ангажованих војних јединица ЈНА из Сомбора, помоћ у стручњацима и механизацији стигла је и из Мађарске.
Kулминација водостаја код Апатина је забележена 25. јуна, када је Дунав достигао максималних
824 цм. током ванредне одбране, која је трајала 62 дана и успела да спаси Апатин од катастрофалне поплаве, срушено је 148 кућа, а у граду је оштећено 449 стамбених објеката.
Аутор: Томислав Шимуновић
