ИЗ МОГ УГЛА- ЛИБЕРЛАНД, КУЋЕ, ПОЛАРИЗАЦИЈЕ, МАРИНА, СТРАХИЊА И ЗУЛИЋ

APATIN DRUŠTVO IZ MOG UGLA SOMBOR VESTI

ЛИБЕРЛАНД

Нека врста деоничарског друштва Либерланд почео је да се схвата озбиљније него на почетку присуства у нашем граду од када је недавно купио ресторан Плаву ружу за позамашну суму
новца. Осим тога Либерланд у нашем Бродоградилишту потпуно адаптира брод који ће постати крузер на Дунаву. Што би се рекло, нешто се ипак дешава. Уколико се планови, како сазнајемо остваре, доћи ће још до неких инвестиција преко Либерланда, који је према речима њихових менаџера баш заинтересован за Апатин. Али сачекајмо. Поготово у светлу разних делегација које су у блиској
прошлости овде долазиле, обећавле, али никад ништа нису реализовали. Ни број им се зна оних који су обилазили Робно-тарнспортни центар, а од свих једино су Италијани отворили фабрику.

KУЋЕ

Шетајући тако неким улицама можемо остати само запањени колико је заправо старијих кућа напуштено и оронуло. У некима живи по једна старија особа у некима нико. Зато се чудим када пролазим кроз нека насеља новоградње чиме се руководе људи коју подижу огромне куће, спратнице, са две гараже. Причам са човеком који се дан данас каје што је паре од пиварских акција списко у луксузну кућу. Деца одрасла, живе у Новом Саду, а он и жена не знају шта да раде са
силним квадратима. Узгред, каже, тек не знам како године иду, како ћемо све то одржавати. Продати не вреди јер су цене некретнина овде испод сваке релне вредности. Акције практично испариле скоро узалуд.

ПОЛАРИЗАЦИЈЕ

Нема емисије или новина које свакодневно немају тему поларизације друштва „за“ власт и „против“ власти. Шта је то у српском бићу да упркос томе што различито мислимо не можемо да се уважавамо
и ценимо. Чак се пријатељи из детињства на улици престају поздрављати. Kолико ли је та политика ушла у поре сваког понаособ и загадила јавни простор и друштвени живот појединца. Да се не би ментално онечистили најбоље је гледато филомове и слушати музику. Није то због бега из стварности него због доброг укупног здравља. Ваљда нам је оно ипак најважније у животу.

МАРИНА И СТРАХИЊА

Иако не пратим нешто нарочито спорт чујем од мушког дела друштва да је ове године погођена награда за најбољу младу спортисткињу и спортисту. Kажу, ово заслужно признање града је отишло у
праве руке. Шахисткињи Марини Гајчин и куглашу Страхињи Јованићу. Они су већ успешни а њихово време тек долази. Него размишљам, спортске стипендије, могле би бити највећи подстрех младима да се баве спортом. Kао, на пример у Америци, где је упис на колеџ могућ, ако си спортсита који се истиче у школи. Преко спорта се тако отварају врата сиромашнијим слојевима који немају да плате
скупо школовање а не само богутанима.

ЗУЛИЋ У РИМУ

У Риму си изложени радови Милана Зулића, нашег уметника, на мотив „Тело у покрету“. Ово није Зулићева једина премијера у свету. Учествовао је он са својим делима диљем света где је освајао
важна признања. Да ли ми баш талентованим скромним појединцима поклањамо дужну пажњу. Рекла бих не. Ваљда ће се то једног дана променити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.