То што сада има доста ових инсеката није неуобичајено јер, као и смрдибубе, покушавају да нађу место где ће преживети хладне дане. – Последњих неколико година наше домаће бубамаре су у мањини.
Они који се ових дана затекну у природи, у својим баштама, на терасама, балконима… могу да примете већи број бубамара. Слећу на руке, шеткају се по зидовима, оградама, завуку у веш… Уместо смрдибуба, сада су бубамаре преузеле примат. Последњих неколико година наше домаће бубамаре „изгурале” су оне пристигле из Азије. Ове бубамаре су из југоисточне Азије прешле у Америку, па у Европу, а затим су се пре десетак година доселиле и код нас.
– То што сада има доста бубамара није неуобичајено јер оне покушавају да нађу склониште од зиме. Људи све више примећују да их има у различитим бојама – црних са црвеним тачкама, жутих са црним тачкама, наранџастих са тамним туфнама… Реч је углавном о азијским, такозваним арлекин бубамарама. Име су највероватније добиле по томе што су како Арлекин шарене, односно има их у различитим бојама. Ове бубамаре су Америку унете да би се бориле против биљних ваши у пластеницима и стакленицима. Пошто је реч о тропској врсти, њима је одговарала температура у пластеницима па су могле без „паузе” да једу ваши, за разлику од домаћих бубамара које су лети, по врућини, „спавале”. „Арлекин” бубамаре биле су добро „средство” да би се спречила употреба пестицида, али је проблем настао када су изашле из пластеника и стакленика и размножиле се – објашњава Жељко Томановић, професор са Биолошког факултета.
Посебно је ова врста бубамаре пометњу направила у Америци, где су некада надирале у хиљадама. Због тога су се у једном тренутку појавили људи алергични на непријатни мирис који бубамара испушта док се брани, а код неких особа су чак забележени случајеви астме.
– Код нас таквих ситуација није било мада је нарочито пре седам, осам година био повећан број ових бубамара. Сада се њихов број ипак смањио јер су добиле природне непријатеље попут паразитске осе, птица, гуштера… – каже Томановић и истиче да бубамаре у већем броју могу да направе проблем и у виноградима. Оне се скупљају међу листовима и оштећују плод па се дешава да квалитет вина опадне због њих.
У свету има око 5.000 врста бубамара, а код нас је присутно око шездесетак. Углавном бубамара живи око годину дана и у једној сезони излеже јајашца. Положи их на лишће да би младе бубамаре када се излегу одмах имале шта да једу.
Бубамаре или божје овчице многи сматрају весником лепих вести и овог инсекта повезују са срећом. Према легенди, име су добиле још у средњем веку када су плодна поља нападале штеточине. Људи су се тада молили Девици Марији да их спасе од те пошасти, а онда су на пољима почели да примећују мале црвене бубице са тачкицама на леђима које једу те штеточине. Због тога су их почели називати „Маријине бубе”, одакле је проистекло и ово име бубамара.
Некада се веровало да неудата девојка којој бубамара слети на руку треба да гледа у ком ће правцу одлетети ово туфнасто створење. На тој страни наводно где би бубамара одлепршала њу је чекао онај „прави”. Пошто су азијске бубамаре „изгурале” ове наше и има их доста, изгледа да ово веровање треба узети с резервом. Чисто да не би дошло до забуне на коју страну да гледате.
