Након дефинитивног протеривања Турака из ових крајева, 1687. године, долази до формирања тзв. “војничког“ Апатина, чију је централну тачку представљао војни, провијант магацин. Војни магацини (за складиштење зрнасте хране и брашна), постојали су на више локација северно и јужно од Апатина (Баја, Сегедин, Футог), али ни један није у толикој мери одговарао тадашњим ратним потребама. Сви официри надлежни за реализацију овог пројекта, наводе његов изузетан стратегијски положај, који је омогућавао ефикасан пријем и издавање робе, као и транспорт са минималним трошковима, за потребе војних формација стационираних на подручју Славоније, Баната и Срема. Kао изразита повољност, наглашавана је близина Дунава, са инсталираним речним млиновима, што је омогућавало прераду одређених количина довезених и ускладиштених житарица.
У овим турбулентним временима, када границе са Турском империјом нису биле трајно дефинисане, а на подручје Бачке перманентно пристиже бројно избегло становништво са територија захваћеним ратним дејствима, појављују се особе које користе ову несређену ситацију и одају се разбојништву. На мети њихових пљачкашких похода нису били само усамљени појединци, групе људи, усамљени и незаштићени објекти, него и читава села, а нарочито издвојена верска здања (манастири, чије су ризнице пуне предмета од драгоцених материјала и врхунске уметничке израде).
Овакво стање се рефлектује и на подручје око данашњег Апатина, тако да је опасност од разбојничких препада била константна. Kолико је ова појава била присутна, најилустративније нам говори, до данас сачувани топоним за један део апатинског атара-Шума разбојника (у том моменту представљала је идеалну локацију где су могли најбезбедније да пљачкају путнике, и на најсигурнији начин да умакну војним патролама). Поред свих повољних елемената за ефикасно функционисање магацина, ова једина негативна околност се стално истицала приликом редовних подношења извештаја надређеним војним инстанцама. Тако се у једном акту, из 1741. године, напомиње да је магацин доста удаљен од села Букченовић, и указује на реалну могућност његовог пљачкања од стране разбојничких група које су туда пролазиле или се стално налазиле у његовој близини (упркос војном обезбеђењу које је очигледно било недовољно). Упозорава се, такође, на још једну потенцијалну опасност-крчму на лађи, са правом точења вина и ракије. Она је била усидрена непосредно уз дунавску обалу, и могла би, по мишљењу надлежних официра, поред поштених гостију привући и разбојнике, који би могли опљачкати магацин.
На основу картографских извора из 1742. године, као и пратећег текста, на простору „војничког“ Апатина, поред централног објекта-магацина, може се констатовати и магацин за брашно, стан за смештај официра, ратна војна пекара са станом пекарског мајстора и помоћног особља, штала и шупа за кола, кућа чувара, шупа лађара, рибарска станица и 15 речних млинова.
Ради побољшавања његове професионалне структуре, војне власти перманентно шаљу одређене профиле стручног особља које је, према њиховој процени, у том тренутку неопходно за ефикасно функционисање овдашњих војних објеката.
Аутор-Томислав Шимуновић
