ТЕГЉЕЊЕ ЛАЂА ДУНАВОМ

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Из непосредне околине Апатина као и разних места широм Бачке, сливали су се годишњи уроди жита на апатинско пристаниште и складиштили (у одређеној мери након прераде у брашно, у дунавским воденицама) у војни провијант и велики житни магацин (у ранијем периоду). Након тога, лађама житарицама великог капацитета, жито се транспортовало Дунавом на разне дестинације. Током 19. века, поједини апатински трговци, подижу за своје потребе магацинске просторе за жито на дунавској обали и интензивно тргујући, стичу огроман капитал који улажу у куповину разних пловних објеката.
Повећањем речне трговачке флоте, расте и потреба за још већим бројем искусних лађара, способних да својим знањем и умећем превазиђу све опасности пловидбе Дунавом, а које су у то време биле веома изражене.
Основни погон за тегљење узводно великих пловних објеката (натоварених житом, циглама, дрветом, усољеном и залеђеном рибом, разним занатским продуктима, итд.) представљала је коњска вуча, која се популарно називла „копитарење“. Наиме, за транспорт једне лађе било је потребно ангажовање 10 до 12 пари коња, упрегнутих у, за ову намену, специјално конструисану опрему, коју су, између осталог, чинила дугачка и дебела ужад од кудеље (тзв. тегљеници или паламари, промера 8 до 12 цм), довољно јака да издрже константно и изузетно велико напрезање. Да би овако упрегнути коњи са гоничима, несметано обављали своју функцију, непосредно уз дунавску обалу формиран је пут, тј. саобрачајна комуникација која се морала редовно одржавати и чистити од евентуално изниклог растиња. Одржавање копненог пута (или како је називан, чапаш), намењеног искључиво за ове потребе, налазило се у надлежности одређеног броја граничара, којима је издато строго наређење од војних власти у вези ове обавезе. Такође, за обезбеђивање проходности овог пута ангажовани су и инжењери са својим екипама, без чијег се одобрења није смела инсталирати ни једна дунавска воденица. Воденице су морале бити позициониране тако да не ометају или отежавају узводно тегљење пловних објеката, односно, да се ужад без већег напора и компликација могу пребацити преко њих.
Због низа одређених околности (мочварно земљиште, стрма обала, висок водостај, итд.), поједине деонице пута нису биле проходне за обављање транспорта, тако да се морало прелазити и на другу обалу Дунава. За овај опасан маневар, било је потребно дугогодишње лађарско искуство, јер су се у одређеном тренутку морала пресећи сва теглећа ужад, да би након тога, водена матица сопственом снагом усмерила лађу ка другој обали. Посебним пловним објектом (дереглија, која је својом формом више личила на скелу), обавезно вученим уз главну лађу током целог пута, пребацивани су на другу обалу коњи и хајкачи. Kоњи су поново упрезани у опрему и уз повике гонича и пуцњаву бичева, настављали ову мукотрпну активност на тамошњој деоници копненог пута. Овај опасан маневар, пребацивања са једне на другу страну обале, морао се до циљне дестинације више пута поновити, и самим тим у најделикатнијим моментима стављати на пробу стечено лађарско искуство и вештину. Након пристајања на одредиште (нпр. пут од Апатина до Беча трајао је више од једног месеца), и искрцавања довезеног терета, лађе су се веслањем низводно, на једноставнији начин враћале у полазно пристаниште.
Поједини становници Апатина, као што је случај са овдашњим општинским кнезом Фрањом Радовићем, поседовали су одређен број коња намењених за вучу бродова. На основу пописа из 1764. године, у његовом власништву је евидентирано 35 коња које је према потреби изнајмљивао да би били ангажовани у ове сврхе.
Долазак и одрицање од номадског (чергарског) и потпуни прелазак на седелачкии начин живота, према усменој традицији која се код овдашње ромске популације генерацијама преноси на нова покољења, било је везано за тегљење пловних бродова Дунавом. На овом подручје долазе из данашње Румуније, након 1825. или 1840-их година Према предању крећући се уз Дунав, као гоничи коња за вучу лађа, дошли су у Апатин и формирали на југоисточном ободу града, једно веће, етнички компактно насеље (уз Дунав и шуму).
Одређене податке о ситуацији у вези начина обављања овог захтевног посла, пружа нам ведута Апатина представљена у горњој зони калфенског писма (дипломи), израђеног око 1815. године. На челном коњу у колони упрегнутих коња налази се јахач са подигнутом заставом у руци. Застава је вероватно служила као систем за давање одређених информација о томе како да синхронизовано делују сви актери у овом компликованом и опасном послу. Иза колоне представљен је ходајући гонич који се, такође, управљао према инструкцијама челног јахача. Уже велике дебљине их је повезивало са лађом, на којој је приказан крмарош и особа чији је примарни задатак био да помоћу дугачке мотке држи безбедно одстојање пловила од обале, повремено га одгурујући.
Међутим, у одређеним ситуацијама (за време ратног стања или када се радило о државним пловним објектима) за тегљење лађа узводно могао се користити и људски потенцијал, тј. помоћу амова, сада моделованих према човечијој анатомији и величини, људи су, уместо коња, били упрезани и вукли лађе. Kолико је то био суров и нехуман начин експлоатисања тадашњег становиштва, најупечатљивије нам илуструје клетва, дуго коришћена на подручју Срема, а настала у овом периоду: „Дабогда лађе вуко“.
У многим случајевима за ову намену били су ангажовани и бројни робијаши, тако да је у Апатину, од 1788. године, постојала „Станица за затвореника за вучу бродова“. На то нам указује документ од 1789. године, у коме се наводи:“…надокнађује се свота од 165 форинти и 11, ½ крајцара коју је Бачка жупанија издала за оправак у Апатину налазећег затвора робијаша за бродове, пошто је Његово Величанство најмилостивије, благоизволело наредити, да се ови робијаши за вучу бродова употребљевају за хитан превоз војничких транспорта.”. За уступљени стамбени објекат за смештај робијаша за вучу лађа, лађарски мајстор Јосип Ул из Апатина, потражује одређену своту новца. Наиме, он је добио финансијску надокнаду на годишњем нивоу од 11 форинти, за изнајмљивање своје куће за боравак затвореника, а коју су чиниле три собе са сводом, две без свода, једна кухиња и остава. У овом објекту робијаши су провели укупно две године, два месеца и 23 дана. “Станица затвореника за вучу бродова”, била је у функцији све до 1809. године (а вероватно и касније), када каплар апатинског затвора, 19.јануара исте године, од дворске коморе тражи провизију која му припада на основу функције, коју је тада обављао.
Појавом бродова на парни погон и њиховим ангажовањем за тегљење узводно многобројних апатинских пловних објеката, почиње нова ера у развоју апатинског лађарства, која одбацује превазиђене и неефикасне форме, као што је, у том моменту, анахрона и нехумана вуча лађа помоћу коња, нарочито људи.

Аутор Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.