Moj deda Josip je imao jednu želju koja mu se nije ispunila za života. Patio je, onako odistinski, zato što nema muškog potomka. Nije dočekao ni da mu se rodi muško unuče, ali je zato imao mene. Malo nabusito stvorenje, nemirno i pričljivo. Uvek raspoloženo da mu se “popne na vrh glave”. Sa svakog putovanja “osvanula” bi nova igračka za dečake, obavezno plave boje. Plavi bicikl, plavi traktor, plava garderoba… Svakoga dana bi me vodio u šetnje kraj Dunava prizivajući sećanja na Dalmaciju koju je napustio zbog posla i u potrazi za “boljim životom”. Radio je u rečnom brodarstvu i mnogo je putovao. Upoznao je moju baku, na jednom od putovanja, sićušnu, crnokosu Vlajnu, predivnih plavih očiju, prateći tok Dunava. Odlučili su da novi život započnu u Vojvodini. Zašto baš Vojvodina ni sami nisu znali. Moj visoki, lepi Dalmatinac je bio tih i pomalo čudan čovek. Imao je tešku narav, ali su ga svi voleli, pogotovo deca. Otišao je tiho, onako kako je i živeo. Sasvim iznenada. Njegovo srce je otkazalo mnogo ranije nego što je to bilo za očekivati. Nije imao ni šezdeset godina. Njegova borba je trajala samo mesec dana. (Nikad sebi nisam oprostila zato što sam izbegavala odlaske u bolnicu, plašeći se njegovog iznurenog lica. Otišao je, a da se nisam oprostila od njega niti mu dala priliku da mi možda kaže da više ne moram da glumim da sam jaka) Godinama posle toga sam u svakom visokom čoveku videla dedu, a ni danas, posle mnogo godina, ne mogu da se otmem utisku da on ipak zna da su njegovim dvorištem trčkarala dva dečaka, sada već skoro odrasli ljudi, odnedavno i treći. Isto kao i praunuke koje mogu mirne duše da budu devojčice, ne razmišljajući o tuđim neispunjenim željama. Ako vam se ponekad učini da sam pregruba, to je zato što dečaci ne plaču, makar ne pred drugima, deda Joco je to najbolje znao.
