Opasno se iznerviram kad neko pokuša da me ubedi da je istinita ona „što te ne ubije to te ojača“. Još više me nervira što se pojedinci drže te „parole“ kao pijan plota. Neću da proveravam sopstvenu snagu, ni fizičku ni mentalnu. Hoću da živim u miru sa sopstvenim mislima, zaštićena svega negativnog. Ali cvrc. Nemoguće je. A vi, ako želite, verujte da ste „ojačali“ posle svakog udarca koji vam život nameni.
Čak ni psiholozi nisu sigurni da li proživljavanjem teških situacija postajemo jači. Jedni tvrde da da. (Iskreno, ja mislim da su oni malo ludi) Oni drugi su ubeđeni da negativna iskustva u životu imaju i negativan efekat, dok pozitivna formiraju pozitivan kontekst kao što su recimo: stabilna porodica, zdravi međuljudski odnosi… I često se pitam zašto se kockice ne slože, onako kako bi bilo logično i ispravno. Zar ne kažu „Kakve su ti misli, takav ti je život“? Nažalost, znam ja mnoge koji imaju vrlo ružne misli, a sasvim pristojne živote. Onako fine, bez mnogo brige i muke. (Iskreno i bez mnogo pameti, ali je to neka druga priča). Poznajem i one kojima život nije bajka, a po svemu sudeći, trebalo bi da bude. Ne samo da su im misli čiste, nego i dela. A opet. Život ih ne mazi. Ne samo da ih ne mazi nego ih udara na kvarno, tamo gde najviše boli. A ne, nisam ja neko ko bi da ispravlja krive Drine. Niti da menja svet. Pogotovo ne ljudsku svest. Odavno sam prerasla dečije bolesti. Samo se često pitam šta se dešava sa svima nama, a i majkom prirodom. Nešto tu gadno smrdi.
