Moram da vam kažem da su mi dosadili “pametnjakovići” koji su skloni da dele savete. Mogu biti ne znam koliko dobronamerni, ne menja na stvari. Udaviše. Valjda sam došla do one kritične tačke kad više ne poznajemo toleranciju. Učim ja kroz život da se odbranim od dušebrižnika ništa manje nego od zloća, nije da nije, ali mi ne uspeva. Nisam od kamena, živ sam čovek. Probala sam terapiju “zatvoren u sobi urlaš iz petnih žila, udaraš jastuk do iznemoglosti, ignorišeš postojanje sagovornika koji tupi li tupi ,razmišljajući o dobitku na “Lotu”. Ili leškariš na obali mora dok te talasi koji je zapljuskuju, teraju da sklopiš kapke”. Povremeno mi se desi i da bukvalno zadremam dok mi govore kako bi trebalo da živim, radim, razmišljam. I ne vredi. Sve znaju, svaka oblast im je poznata. Majko mila, stručnjak do stručnjaka. Aaaaaaaaa! Često sebi ličim na ono isto dete kakvo sam bila. Vaspitano da ne vrši pritisak ni na koga, gleda “svoja posla” i ostavi druge na miru. Ono dete koje ne ume da kaže “dosta!”. Pa se durim, najčešće na sebe samu. (Smišljam razne načine odbrane od negativnog uticaja i kao najbolji mi se čini, da glumim fikus u nekom neprimetnom kutku prostorije) Ili da kao blesava vrištim čim predosetim opasnost, zbunivši makar na kratko “napadača” i brzinom vetra napustim “kritičnu zonu”. Zato, ako me ubuduće vidite kako pri susretu sa vama brzo odmičem u suprotnom pravcu, budite sigurni da sam vas videla.
