Valjda najveći problem našeg naroda je obezvređivanje svega dobrog i to bez pokrića. Teški smo “hiljadu tona” upravo onda kada bi valjalo odati priznanje da je nešto hvale vredno. To je “krst” koji nosimo, sebi dajući za pravo da se pitamo zašto nam ne ide. Neki težinu istog i ne osete, srodili su se sa lošim mislima i delima, sebični i “slepi” kod očiju, skloni da menjaju mišljenje kako “vetar dune”. Oni malobrojniji tek ponekad “dignu glas”…
“Danas, 4. maja, navršava se 36 godina od smrti Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Saveza komunista, vrhovnog komandanta oružanih snaga i čelnika Pokreta nesvrstanih, koji je upravljao Jugoslavijom 35 godina.”
Tog dana obični građani jedne neobične zemlje nisu ni bili svesni da je vreme bezbrižnosti umrlo zajedno sa čovekom kojeg su poslednjih dvadeset pet godina mnogi poistovećivali sa najvećim zločincima, ne dozvolivši sebi “luksuz” da priznaju deo sopstvene krivice. “Gladni vukovi” proždrli su “oslabljeni plen” bahato se izrugujući nekad jakoj i samostalnoj državi, skoro pa idealnoj ukoliko niste bili alavi. E tih alavih je oduvek bilo i biće. Alavih na vlast, alavih na novac, alavih na menjanje činjeničnog stanja.
Uvek spremni da nas ubede da smo 4.maja morali da tugujemo i da su nam u vremenu pre 4.maja oduzeli pravo da budemo svoji i slobodni.
Da se razumemo, ne postoji savršena država niti uređenje, isto kao što ne postoje ni idealni ljudi.
Ako ste hteli bolju državu stvorite je sami.
A ja ću do tada rado da se sećam bezbrižnog detinjstva kao i priče o “Sedam prutova”.
