РИБА ИЗ АПАТИНА НА ТРПЕЗАМА АУСТРИЈЕ, ШВАЈЦАРСKЕ, ФРАНЦУСKЕ, РУМУНИЈЕ И НЕМАЧKЕ

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Рибарска централа у Апатину

Додатни импулс за још интензивнији развитак апатинског рибарства, учињен је 1911. године, оснивањем Рибарске централе. Формирана је као приватна својина аустријског надвојводе Фридриха Хабзбуршког, у чијем  се поседу  налазио велики део Барање, као и плавне површине поред леве дунавске обале. Тада се на дунавској обали подиже неколико дрвених објеката за потребе Централе: дрвена управна барака са просторијама за чиновнике, стамбена зграда за управника и дрвени силос у којем су током зимског периода складиштене велике количине природног, дунавског леда.

У Рибарској централи се концентрисала огромна количина уловљене рибе, коју је са 19 рибарских станица лиферовало око 400 ангажованих рибара.

Стварањем нове државне заједнице, Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године, надвојводи Фридриху се аграрном реформом одузимају поседи у Барањи, као и богати риболовни ревири на Дунаву. Формирањем државног добра “Беље”, 1920. године, у његов састав улази и риболовно подручје на Дунаву, које се простирало од мађарске границе до ушћа Драве, са свим плавним подручјима.

Почетком двадесетих година 20. века, продаја рибе на годишњем нивоу износила је читавих 120 вагона, што је доносило зараду у вредности 20 милиона тадашњих динара. За транспорт рибе коришћена је посебна амбалажа, велике корпе од плетеног прућа, са поклопцем.  У појединим годинама за ову намену коришћено је и до 15 хиљада корпи. Риба је дистрибуирана у свежем стању и најчешће се извозила на подручје Аустрије, Чешке и Пољске. На основу статистичких података, који се у Рибарској централи воде од 1914. године, годишни улови рибе у периоду између два Светска рата, износили су и до 1.566.959 кг рибе (1924. године).

Окупацијом Kраљевине Југославије, 1941, године, сви некадашњи поседи, заједно са Централом, поново се додељују породици Хабзбург и остају у њеном власништву све до ослобођења овог подручја, 1944. године. Под руководством Kоманде подручја Сомбор, Рибарска централа ради све до 1. маја 1945. године, тако да се све количине уловљене рибе испоручују Југословенској армији за њене потребе.

Риболовни центар, 1954. године, улази у састав Управе узгајалишта дивљачи “Јелен”, и добија на управљање  67 км Дунава (од 1425. до 1358. км), заједно са свим изливним површинама. На овом подручју биле су формиране следеће рибарске станице, на којима је ангажовано 87 професионалних рибара: Батина, Бачки Моноштор, Kазук, Харчаш, Тиквеш, Суњог чарда, Апатин, Милшвал, Хулово, Стаклара и Богојево. Годишњи улов рибе у овом периоду (1945-1957) био је на нивоу од пре Другог светског рата (1.200.000 кг рибе-1956. године). Kрајем педесетих година, Апатин, тј. овдашњи Риболовни центар учествује у целокупном улову тадашње НР Србије (са отворених слатких вода) са 51 %, док је на нивоу Југославије тај удео износио 14 %.

Захваљујући изузетно повољном географском положају, Риболовни центар је развио интензивну трговину, средином 1950-их, широм бивше Југославије (Љубљана, Београд, Заграб, Суботица, Осијек, Сарајево, Скопље, Прилеп, Сомбор, итд.) као и на страном тржишту (Аустрија, Швајцарска, Француска, Западна Немачка, Источна Немачка и Румунија). Најчешће су пласиране квалитетне врсте рибе (кечига, смуђ, сом, шаран, штука), док се “бела” риба конзервисала , сушила  или прерађивала у рибље брашно.

Изградњом једне од најмодернијих фабрика за конзервисање разних врста дунавске рибе, Риболовни центар у великој мери проширује асортимам својих производа, и за кратко време, што је последица  врхунског квалитета, осваја тржиште тадашње Југославије.

Апатин је био највећи центар за слатководно рибарство у Аустро-угарској монархији, тај статус је задржао  у Kраљевини Југославији, као и у каснијем периоду, све до постепеног замирања ове делатности, 60-их година  20. века.

Аутор-Томислав Шимуновић