Након катастрофалне поплаве, 1795. године, Дунав је и током следећих векова наставио да константно угрожава Апатин.
Почетком 19. века, прецизније 1806 године, обиласком девастираног дела Апатина, званично се констатује, да је Дунав од 1804. године знатно променио свој ток и да речна матица сада тече преко некадашњег доњег дела насеља. Захваљујући неефикасној противпоплавној одбрани, река је полако откидала све већи део, до тада, спасеног насеља и током 1809. године, угрозила још 68 кућа, чији су власници затражили земљиште за изградњу стамбених објеката на заштићеном подручју. Од надлежних органа се, за угрожене становнике, тражила помоћ у виду одређене количине грађевинског материјала (претежно у печеним опекама).
После кратког периода релативног мира, набујале воде Дунава поново прете, 1838. године, катастрофалним последицама. Колико је ситуација била озбиљна, говори податак да се поред становника Апатина, за одбрану насеља морало ангажовати и додатно људство из Пригревице и Пачира. После изузетне борбе, да би се спречио продор Дунава на чак 18 угрожених локација на насипу, Апатин је спасен. За успешну организацију и реализацију одбране, представници ангажованих општина добили су признања од стране жупанијске администрације. Критичне ситуације проузроковане високим водостајем су се и у следећим годинама настављале. Посебно се издвајају 1866. и 1876. година, када је ниво Дунава нарастао до тада незабележених 684 цм. Апатин, у том периоду, није комплетно био обезбеђен системом одбрамбених насипа-бентова, већ су се у критичним моментима, на најугроженијим локацијама одбране, подизале одређене деонице. Тако се 1876. године, гради насип на тзв. Римским шанчевима, северно од Апатина. Међутим, већи део насеља и даље остаје незаштићен. Том приликом формирана је од општинских власти стручна комисија, чији је примарни задатак био да руководи одбраном Апатина од набујале воде, а којој су дата изузетна овлашћења.
До наставка изградње нових и појачавања постојећих деоница долази 1883. године, када се појачава насип на подручју Ракова вода. На траси дотадашњег, неадекватног Кружног насипа, изграђеног 1876. године, на самом јужном ободу насеља, непосредно до постојећих стамбених објеката, гради се, 1888. године, нова и снажнија одбрамбена линија.
Наредни високи водостај који је могао да изазове катастрофалне последице, уследио је само након две године, 1890. О озбиљности ситуације, говори и податак да је тадашњи министар пољопривреде Андраш Бетл, дошао да надгледа предузете мере одбране. До краја 19. века, екстремно високи нивои Дунава забележени су у више наврата: 1892, 1894. и 1897. године (висина од 696 цм). И поред краткотрајних продора Дунава на разним секторима насипа, захваљујући безграничном пожртвовању његових становника, а нарочито доброј и синхронизованој одбрани, Апатин је и у тим приликама био спасен.
Формирањем «Апатинско-сонћанске одводне задруге» (1892.) и «Апатинско-моношторске одводне задруге» (1897.), изграђен је читав одбрамбени систем насипа (висине до 700 цм), северно и јужно од Апатина у дужини од преко 45 км, и тиме у великој мери повећан ниво безбедности од високог водостаја, у наредном периоду.
Аутор:Томислав Шимуновић
