ПРИМИТИВИЗАМ
Примитивизан влада овде у нашем јавном балканском простору. Пљуште увреде, лажи, клевете, псовке, на рачун свих и свакога. Kако од политичара, и једне и друге стране, тако и на друштвеним мрежама. Опсовати жену постао је најчешћи манир који се шири у таласима. Баш ме и не чуди што су жене мета. Оне су слабије и саломљивије. Новинарке су на удару. Заборављени су некад цењени манири да се према женама јачи пол опходи џентлменски чак и кад се то не заслужује. Али све то је започело на највишим представничком телу народа Скупштини. Пренео се овај „шешељизам“ како на посланике тако и на улице у још горој варијанти. Мислим да не постоји на свету тако огаван јавни простор као код нас. Ни не чуди зато да када кажу да су Балканци варвари. Ма скоро да немамо право да се на то љутимо. Јер шта је све то ако не вребални, а сутра могуће, и физички варваризам!!!
П.С.
Сећам се и давних псовки и претњи које су упућиване новинаркама тадашњег Радио Апатина због пуштања Хариса и хрватских певача. Ништа није од јуче.
ПРИСТАН
Док пристан чека да се реконструише гомиле смећа на Дунаву су се овде нагомилале. Од пластичних флаша до угинулих животиња не види се река око њега. Неколико пута угоститељи су тражили надлежне службе да рачисте ово ругло од смећа али нису успели да их нађу јер нико то није. Чак су се и појединци нудили добровољно да очисте овај простор али, како чујем, речено ми да они немају приступ пристану.
И тако док се траже надлежни туристи страни и домаћи, гости угоститељских објеката крај Дунава, уместо да гледају у плави Дунав гледају у смеће, чија је гомила све већа.
ПУСТОШЕЊЕ
Писали смо већ пре неколико недеља како се изгубио траг стауте „Девојке са крчагом“ поред „најмодерније“ пијаце на Балкану која се сада у стечају. У међувремену, чује се од надлежних са пијаце, да статуа није њихова и да стога није у стечајној маси. Речју, „Девојци са крчагом“, коју је тако помпезно пред неке изборе открила својевремено Славица Ђукић-Дејановић, је нестала у непознатом правцу. Али, Боже мој, Апатин је град скулптура, којих има преко стотину на јавним површинама. Можемо ли онда очекивати да и оне почну нестајати. Читам онда како су и у Београду нестале неке статуе, па чак и слова, са споменика ослободицима из Другог светског рата. Треба сачувати шта се да, а не тако ноншалантно и мирно гледати како нам се пустоши град. Јер ко зна данас сутра може нестати и Тесла са Трга или бисте хероја испред Дома културе и друга уметничка дела широм града.
Ето и то је варваризам.
ВРЕМЕ ДАРИВАЊА
Учитељици Јованки из Сонте не пресушују идеје хуманитарног типа. Она сад организује нову акцију „Време даривања“ у којој се тражи просторија у којој би се сакупљала половна дечија гардероба која би се потом делила најсиромашјим малишанима. Свака част учитељице. Због таквих као Ви позив учитељице подиже углед овој струци.
Аутор- Софија Пуалић Шперо
