ИЗ МОГ УГЛА: ЈАСЛИЦЕ И МУЗЕЈ, УГАШЕНЕ ФАБРИКЕ, ПОМОЋ, ЈОВАНА ПЕЈОВИЋ, ЗЛАТКО ВАСИЋ

APATIN IZ MOG UGLA VESTI

ЈАСЛИЦЕ И МУЗЕЈ

Шта повезује нетом изграђене јаслице и музеј који се тек формира у Апатину. Можда ова веза на први мах између ове две установе изгледа натегнута прича, али лично не мислим тако.( Што не значи да и друга мишљења не уважавам).
А ево зашто мислим да је и једна и друга идеја компатибилна. Ове наше бебе у јаслицама, деца у школама, будући млади људи, и ако не остану у овој нашој земљи, него каријеру потраже у иностранству, свакако ће бар једном пожелти знати, и научити своје потомке, где су им корени. У будућности, осим породичних, они ће за неколико, желети да знају и историјат града у коме су рођени или вуку порекло. А за шта је музеј можда једино право место.
Јаслице су, пак, вишедецињска идеја, која се тек сад реализовала. Оне су због садашњости, због деце која сад овде одрастају.
Ни једна ни друга инвестиција засигурно нису финансијски минорне са становишта нашег малог места. Али, уверена сам, да ће у коначности бити исплативе, са становишта квалитета живљења.
Критичари могу да примете, да нам музеј баш није неопходан, него су нам потребне фабрике. Критичари су из мог животног доба када смо имали државне фабрике. Сад их нема а неће их ни бити. Треба то већ једном у поимању стварности у којој живимо бити посве јасно.
Или, боље речено, улагање у децу и културу, увек ће се и сад, и у будућности исплатити, не само финансијски, већ у свеукупном начину људског живљења, и понављам, његовог квалитета.

П.С.
А још кад се ми матори, сетимо да су се „бодови“ на гласању за самодопринос сакупљали и тако да су обећавали изградњу јаслица, а обећања никад реализована, све је јсано.

УГАШЕНЕ ФАБРИКЕ

Кад смо већ код дражавних фабрика, случајно наиђем на списак, који сам давне, сад већ 2010 године, добила од општинског Синдиката. На том списку је 28 фабрика у којима су због приватизације, стечаја и ликвидације, од 2001. године, без посла остала речју и бројем 4.538 радника. Е, тада, пре толико година, је требало приповедати зашто и како се све то експресно десило? То смо врло брзо заборавили. Заборавили смо да нам тада већина директора није остала баш осиромашена. Напротив. Фабрике очерупане, машине нестале, нико од руководилаца, никад није одговарао. Неки су, сећам се били процесуирани, али због застеролости предмета у судовима, све је пало у воду. Речју, нико ни за шта, није одговарао, ни за пљачкање фирми и трпање пара у сопствене џепове, нити за масовне крађе машина и инвентара.
Е, толико о друштвеној имовини, која је била свачија и ничија. А заправо је била нечија.
А шта да радимо, ми метузалеми, друштвени хроничари, осим да памтимо и пишемо, ради подсећања. Тек да једно време не падне у заборав.

ПОМОЋ

Старија жена, пензионерка, најружнијим псовкама, опалила по држави. Вели ми, на улици, што ти новинарка ниси писала како неки људи, попут мене нису добили једнократну помоћ од Центра за социјални рад. Питам: Колика вам је пензија? Одговара 25.000 динара. Питам: Да ли сами у домаћинству можете да живите од тога. Одговара: А како је добила моја комшиница. Питам: Колика је њена пензија? Одговара: 14.000 динара. А свима су обећали по 15.000 динара.

Нисам имала снаге да одговарам више осим: Па, зар није разлика између ваших 25.000 и њених 14.000.
Где се изгубила емпатија између две старе и остареле комшинице?

ЈОВАНА ПЕЈОВИЋ

После мастерса у Новом Саду и Шпанији, на специјализованом Баскијском Центру за когницију, мозак и језик (БЦБЛ) у Сан Себестијану, и као стипендиста баскијске Владе, међу 12 кандидата из целог света примљена је међу четири на докторске студије “Истраживања на развоју језика беба од првог месеца до годину дана од рођења”. Јована је уз шпанску, добила и тромесечну стипендију француске владе. Област науке којом се бави однедавно је веома занимљив а језик беба се изучава само у четири земље на свету. Јована је докторирала. А она је наша Апатинка.

ЗЛАТКО ВАСИЋ

Опет наш Апатинац, песник, Златко Васић је добио две најпрестижније награде за дечју књижевност “Невен” и “Доситејево перо”. Прича “Чудесно путовање”, дакле, освојила награду и публике и стручне критике.

Златко се тако придружио великанима нашег песништва попут Душана Радивојевића, Зорана М. Мандића, Душка Гладића, сваки на свој начин обележили су наш град. Чекамо нашу, такође награђивану, Мару Вуковић, свако јутро на Радио Београду, да нам исприча своју причу за децу из целе Србије. Требали ли више из овог малог Апатина.

аутор: Софија Пуалић Шперо

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *