KRUZERI
Vest o poslu na kruzerima odjeknula gradom. Eto, zahvaljujući našem sugrađaninu Borisu Mašiću, osnovana nemačka firma koja poseduje kruzere za rečnu plovidbu a našim mladima se ukazala prilika da dođu do posla. U Tehničkoj školi se pripremaju da omoguće svojim učenicima da se zaposle na plovećim lađama Dunavom od ušća do delte. Održavaju se roditeljski sastanci, upoznavaju se učenici, a kako čujem, neki učenici su već bili u firmi u Nemačkoj.
Pored ovih dobrobiti za naše mlade, koji imaju priliku da dobiju za naše prilike, više nego dobro plaćen posao, istakla bih nešto što je već komentarisano na društvenim mrežama, a tiče se našeg Borisa, koji je već dao veliki doprinos gradu, negujući izuzetno stručno kulturnu baštinu Apatina. Naše sugrađane koji nisu dovoljno upoznati sa radom ovog posvećenog Apatinca podsetiću na nekoliko stvari. Pored toga što je osnovao jedinstvenu biblioteku sa starim i vrednim knjigama, on je formirao i jedinstven muzej u crkvi Srca Isusovog sakupivši jedinstvene artefakte sa područja Vojvodine. Uz to je autor nekoliko knjiga o istoriji Apatina. Dovodio je tokom duže godina nemačke biznismene koji su pregovarali o mogućnostima ulaganja u naš grad. Organizovao velike grupe nemačkih turista da brodom posete naš grad. On je jednostavno čovek od pisane reči ali i konkretne akcije.
Pa, mogli bismo reći, radi sve u interesu grada, za koji želi, da pored ostalog, postane i turistička destinacija. Međutim, kako to biva, svaka pozitivna energija, mukotrpan rad, ostaje u senci političkih igranki, zbog kojih je Boris svojevremeno smenjen sa mesta Turističke organizacije grada. Bilo je to davno, u vremenu kada je DOS otišao sa vlasti a vratili se stari vladari, vrativši i stare kadrove. Tako je Mašić, uprkos pomacima u radu ove značajne organizacije, ukoliko je prioritet razvoj turizma, smenjen jer izgledalo im je da je radio isuviše dobro.
U ovim političkim smenama, gde su posao dobijali podbni nasuprot stručnim, on nije bio usamljen slučaj. Ugašeni su i novinari „Glas komune“, smenjeni i neki drugi direktori… Na prste ruke se mogu pobrojati oni koji su kao stručni ostali na svojim pozicijama.
Sad, samo još da kažu, da politička podobnost nije važna!?
INTELEKTUALCI PIJANCI
Zoran M. Mandić, naš poznati pesnik i erudita za pisanu reč i književnu domaću i svetsku produkciju, književni kritičar od ugleda, me podsetio u jednom intervjuu za emisiju „Ljudovanje“ kako je Dostojevski uspostavio kovanicu „intelektualni pijanac“. Zoran je objašnjavajući ovu kovanicu nakratko primetio da je reč o ljudima koji ne sede uprazno u kafanama već i taj trenutak koriste kao inspiraciju, posmatraju, osmatraju, slušaju, razmenjuju intelektualne stavove, često žustro raspravljaju, zapisuju beleške…
Setih se i ja svojih beogradskih boemskih večeri u kafanama od „Zore“, „Mandarine“, „Prešernove kleti“ do „Vidin kapije“ i dalje. Svojevremeno smo ih nabrojali 125. Okupljali su se tadašnji novinari iz svih redakcija, pisci i pesnici, pravi i tobožnji umetnici svih fela. Bila je to boemština koja je davala duh i dah starim beogradskim kafanama. Tek posle na mestima tih kafana niču kafići u koje dolaze ljudi sa kajlama. Rat se naslućivao a metropola polako gubila trku sa mračnim vremenima koji su najavljivali dolazak na mesto boema onog mračnog ljudskog taloga. Boemi su ili mladi pomrli ili pobegli pred nadolazećim šljamom u inostranstvo.
Sada su na potezu druge kafane a u njima sve manje boema. Mada tu i tamo još se nađe po neki kutak, za napaćene stvaralčke duše, pisanu reč, intelektualne pijance…
MUZEJ LIČANA
Grad, koji posle Čikaga ima najviše brojčano Ličana, kako vole da se hvale naši lokalni političari, najmanje drži do tradicije i baštine svojih predaka. Niko ni pisanom reči ne dotiče se ove baštine. Za jednu-dve naredne generacije neće ni znati odakle potiču niti imati gde bilo šta da pročitaju o istoriji i poreklu svojih predaka. Prosto neverovatno zvuči da se među tolikim Ličanima niko nije bavio ovom temom.
Sećam se da je svojevremeno moj drug Vraneš imao ideju da se napravi Muzej posvećen ličkoj tradiciji. Nije se ostvarilo, nije bilo novca. Etno muzej je svojim trudom u Prigrevici oformio moj prijatelj Tošo ali ni on nikad nije zaživeo punom parom jer nikada se nije našlo novca da se iz neuslovnog prigrevačkog prostora smeštenog u neuglednom podrumu MZ prebaci u pravu muzejsku postavku. Naš sugrađanin Jovica C. je u svojoj kući oformio mini muzej sa predmetima iz Like, za svoju dušu, ali on nije poznat posetiocima.
Za Liku nas, za razliku od muzeja koji bi imao trajnu vrednost, još samo vezuje nešto što bi se tek moglo nazvati negovanje običaja. Tako imamo „Ličku olimpijadu“ i „Ličko veče“. Dakle, prolazne stvari, u kojima se malo šta može naći osim, veselja i malo nadmetanja.
P.S.
Umesto Muzeja posvećenog baštini predaka oformljen je Muzej sporta. Ne znam da li je on posećen. Da li ga učenici grupno obilaze sa školom ili je i on zaboravljen.
POLICIJA
Priča mi jedan penzionisani policajac kako su nekada ove službe dobijale od države ne samo zimsko i letnje odelo, cipele, po pet košulja, dva para zimskih rukavica, čarape… Ama baš sve za teren. Danas kažu sami neke stvari sami kupuju. Ne znam da li je tako.
Ako ništa imaju beneficiran staž a to je već nešto. Ali znam da nije bolje ni sa poštarima na terenu, koji prelaze kilometre po zimi, snegu, vrućini, a često su meta napada pasa, a gume na biciklima često sami krpe.
