ДЕОБЕ
Слушам пре извесног времена умне људе Србије, а раније сам, неком зрелом добу, читала и генијалног Добрицу Ћосића, где се наводи да су Срби као народ склони деобама. Делимо се од памтивека и то је кажу наш усуд. Сада се делимо по партијским линијама. Те тако изгледа да су нам и партије сада усуд. Све се нешто питам вреди ли један једини људски кратак живот било које партије, било којих деоба? Можемо ли ми неистомишљенике без острашћености прихватити као људе, комшије, пријатеље… Можемо ли, без да имамо последице, изразити своје мишљење и размишљање, на јавном месту, улици, трибини, скупштини…
Речју, каква је то острашћеност која траје толико векова кроз српску историју. Залажем се да свако има право на своје мишљење али да буде толерантан и на друга мишљења. Због тога напуштам друштвене мреже, не читам новине, не слушам вести… Хоћу да живим као сав нормалан свет који је нама изгледа тако далеко.
ТОПЛАНА
Својевремено је општина ове наше варошице одлучила да не гради топлану већ да целим градом ровајући улице направи гасовод. И данас верујем да је ово била начисто погрешна одлука. Јер свако домаћинство уместо да добија грејање из топлане мора само да уводи гасни прикључак по за нас виској цени. Моја кума из омалене вароши Б. Тополе се греје из топлане. Одавно, још кад Апатин није увео ни гасовод. Kаже, није скупо, мање кошта него струја. Али све се нешто и данас питам ко се уградио у овај наш гасовод? Даље је питање, ко се највише уградио у нову зелену пијацу? Kо се уградио у државне паре којима су финасирани радови на РТЦ-у? Или, ко се уградио у пристан који је фушерски одрађен јер, како чујем, сви шипови који су требали бити насути цементом, остали су празни, илити шупљи? Ух, колико ли је још питања на ову тему бивших и садашњих одлука!
ДОМ
Без задршке сви ће признати да је Дом за старе добио једно сасвим ново, лепше, лице. Велика је ствар имати посвећено руководство које брине о установи која је намењена најстаријим житељима. Однедавно је захваљујући ИПА (прекограничним) пројектима уређен простор по светским стандардима који служи за дружење најстаријих и који су изван Дома. Више од пола године овде се одржавају различите радионице где најстарији могу да и у позним годинама науче разне вештине које им могу заокупити пажњу, одржати менталну способност, па најзад кроз дружење осетити се још пожељним у друштву. У недавној посети рођаку у Дому каже ми један чикица: Ово је сад мој дом! Kући ме нико не зове нити ме занима!
БЕЗ ДУВАНА
Неки угоститељи су већ спремни да пишу петицију да се не оствари идеја против пушења у кафанама, кафићима, баровима, и уопште тој врсти друштвеног живота. За њих би то био банкрот. За неке би то опет био спас јер би мање новца трошили на овим јавним местима. Kао зависник од дувана могу да кажем да би мање пара трошила у кафани али више на цигарете јер би једва чекала да изађем и да палим једну на једну. Па кад израчунам акцију „Без дуванског дима“ више би ме коштала.
аутор- Софија Пуалић-Шперо
