Апатин је ових дана потврдио као и много пута раније да у њему живе добри и хумани људи. Неколико дана уочи Ускрса, група пријатеља приредила је изненађење које је дирнуло све оне који су на друштвеним мрежама прочитали о хуманом гесту суграђана, а посебно јунака ове приче и “добитника” новог превозног средства, Николу Поповића.
Никола, је познат по ведром духу и упорности, иако од рођења живи са церебралном парализом. Ретки су они који живе у Апатину, а који не познају момка широког осмеха. Управо тај осмех био је највећа мотивација његовим пријатељима да му на овај начин дају до знања колико им је стало до њега.
После вишемесечног размишљања и договора, одлучили су да му купе електрични теретни трицикл, возило које ће му значајно олакшати кретање и свакодневне обавезе. Оно што је уследило, показује колико је заједништво у малим срединама снажно. Новац је прикупљен готово одмах, за мање од сат времена, уз помоћ људи који су део Николиног свакодневног живота.
Николини пријатељи су под изговором обичног дружења, направили окупљање. Када је стигао, “дочекали” су га балони, а затим и трицикл украшен машнама, а што је најважније и људи који су део његовог живота. Овај гест није само поклон, већ порука. Порука да заједница постоји онда када препознамо потребе једни других и када смо спремни да реагујемо. Никола је, на свој начин, годинама давао добру енергију и оптимизам, а сада му је то враћено на најлепши могући начин.
И ту се прича не завршава. Охрабрени овим искуством, Николини пријатељи већ размишљају о новој иницијативи, да се на градској плажи постави прилагођен понтон који би омогућио особама са инвалидитетом лакши улазак у Дунав.
Једна од иницијаторки овог лепог и људског геста, Снежана Регода је за Дунав открила.
-Дуго смо тражили одговарајуће превозно средство за Николу, али када год би га питали шта му је потребно, он би одговорио да њему не треба ништа и да поклон буде усмерен за децу. Оно сто мене као његову комшиницу, а посебно као другарицу боли је кад га видим како кисне или вози упркос ветру или зими и то са осмехом,увек. Думале смо дуго Љиља и ја али нисмо успеле из њега извући адекватне информације. На срећу Бојан Милошевић, од недавно комшија је успео сазнати више. Процес је трајао пар месеци док смо смислили шта би му купили. Али сакупљање новца је буквално решено у року од сат времена,звали смо само људе које он свакодневно виђа, нисмо ни морали да зовемо остале који воле и поштују Ниџу, а има их много.Оно што бих рекла као утеху за све њих који су желели учествовати да свакако то могу још увек тако што ће позвати Николу да им нешто довезе, одвезе(носивост киперке је до 500кг) или чак и неког превезе има и клупицу за седење. Ниџо се нашалио у свом стилу да сад иде у Индију да буде рикша таксиста, а ми смо возећи се са њим управо и имали тај утисак као да смо у рикши или на неком фото сафарију кроз наше мало место и његову прелепу околину и природу. Благословени смо једни другима и надамо се да ћемо наставити у том правцу подршке човека ка човеку. Жеља нам је одавно да се направи на Мотелу некакав метални понтон (преносив због пораста Дунава) како би људи који су у колицима и слично могли сами прићи води и окупати се, до тог увида смо дошли дружећи се са Николом, а то свакако не би значило само њему. Јер срећа је већа када се подели а радује и оног који је дели, закључила је Регода.
Кажу да истинска хуманост није само једнократан чин, већ навика да мислимо на друге.
Никола сада има ново превозно средство, али и нешто много вредније, још једну потврду да је омиљен међу блиским људима. Апатин је, кроз ову причу, показао да су највеће ствари управо оне које долазе из срца.
