ЧЕЛНИ ЉУДИ АПАТИНА ОД 1800 ДО 1944. ГОДИНЕ

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Наступајући 19. век, чијим је почетком практично окончан динамичан процес колонизацијје Апатина и решавања бројних проблема које је она наметала, био је пун изазовних и захтевних догађаја, са којима су се суочавали многи од изабраних апатинских општинских кнезова (председници места Апатин).

То је период када су ове крајеве, па и сам Апатин, као и током 18. века, и даље захватале епидемије разних заразних болести. И поред свих предузетих мера на њиховом спречавању, које су у том периоду биле на располагању, биле су незадрживе и масовне, и током њиховог трајања однослиле велики број жртава. Тако се апатински кнез Адам Хес, током свог мандата, 1830-их година, нашао пред драматичним догађајем какав је епидемија колере, која је током трајања, проузроковала смртоносне последице за бројне становнике Апатина. Након овог, уследио је за истог апатинског кнеза, још један драматичнији тест организационе способности у још захтевнијој и судбоноснијој ситуацији. Наиме, од тренутка колонизације константно присутна опасност од високог водостаја и поплаве са катастрофалним последицама, кулминирала је и током 1838. године. Под његовим руковођењем, у синхронизованој акцији, становници Апатина, суседног места Пригревице Сент Иван и Пачира успели су да на чак 18 критичних локација зауставе продор набујалог Дунава и спрече потпуно уништење насеља. Због његовог ангажмана и изузетног доприноса у спречавању скоро неминовне катастрофе, више жупанијске власти су му одале посебно признање.

Током друге половине 19. века, односно 1870. године, на челну позицују општинске администрације Апатина долази познати привредник и велепоседник Јозеф Аман. Паралелно са водећом сувласничком улогом у овдашњој Пивари (која је у том периоду била најзначајнији сегмент тадашње привреде) био је једна од најмаркатнијих личности тадашњег града. Иницирао је и реализовао многобројне пројекте и акције од капиталног значаја у различитим сферама живота (и привредног и политичког), а који су пресудној мери утицали на динамику развитка и просперитет града. Био је иницијатор и председник Занатског друштва (1869.), организатор Прве занатске изложбе у Апатину-прве манифестације оваквог карактера и у тадашњој Угарској (1874.), оснивач и председник апатинског Добровољног ватрогасног друштва (1879.), итд. У циљу побољшавања саобраћајне инфраструктуре, кроз комплетну главну градску комуникацију, Црквену улицу, изграђен је према Сомбору, камени пут. Такође, обезбедио је средства за реконструкцију оштећеног верског објекта, жупне цркве, Успења Маријиног, којем је за време изузетно снажне временске непогоде (изузтно јак ветар), срушен торањ. Такође, реализовао је дугогодишњу идеју о подизању још једног сакралног објекта, непосредно уз Горње гробље (данас Градско гробље) – Калварије.

Након завршетка Првог светског рата, 1918. године, и уласком овог подручја у државно-правне оквире новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, догодио се преседан у смислу из којих друштвених сфера је биран општински кнез, тј. председник апатинске општине. Наиме, за разлику од дотадашње, дугогодишње праксе, на челна места општинске управе, сукцесивно су биране две личности којима је основна професионална делатност била земљорадња. Без обзира на ову околност, која би се могла сматрати хендикепом и евентуално отежаним сналажењем у тадашњој, већ сложеној општинској администрацији и захтевним дневним активностима, своју дужност су обављали успешно у периоду адаптације локалне власти (као и целокупног становништва Апатина), на нову државу.

За време мандата једног од њих, 1924. године, Апатин се суочио са још једном катастрофалном поплавом која је уследила и поред свих предузетих мера и непрекидне борбе. Причињена штета била је изузетно велика јер су били поплављени оргомни комплекси пољопривредног земљишта, а уништен је и велики број економских објеката.

Међутим, поред ових позитивних примера било је и случајева, додуше ретких, када су први људи Апатина свој лични интерес или интерес групе којој су припадали, стављали испред општег, или су сматрајући да доносе оптималне одлуке за град угрозили његов привредни просперитет.

Наиме, почетком 30-их година 20. века, желећи да прошири своју успшну и веома експанзивну привредну делатност и на ову регију, чувени чехословачки индустријалац Јан А. Бата је као идеалну позицију за изградњу нове фабрике за подручје тадашње Краљевине Југославије, изабрао локацију уз сам град Апатин. То је у том периоду била једна од највећих инвестија у тадашњој држави којом се желела изградити прва фабрика која би производила у целости индустријску кожну и гумену обућу, као и широк дијапазон продуката од гуме. Стицајем околности на функцији председника општине Апатин, у том моменту се налазио обућарски мајстор, Штефан Мор, који је паралелно обављао и дужност председника једне обућарске задруге. Сматрајући да би изградња модерне и велике фабрике са истим производним асортиманом угрозило његову производну делатност и уништило езгистенцију и других, мањих и већих обућарских радионица на подручју града, председник општине је, уз сагласност и других чланова општинске управе, одбио ову историјску понуду која би из основа променила привредну слику Апатина. Обућарска индустрија Апатина је и поред тога била изложена снажој конкуренцији квалитетних и јефтинијих обућарских производа, из оближњег Борова, где је овај индустријалац подигао огроман и најмодернији фабрички комплекс.

После капитулације Краљевине Југославије, априла 1941. године, у Апатину је инсталиран мађарски окупациони управни апарат, који је функционисао све до ослобођења града, октобра 1944. године. На челу окупацине општинске управе, 1944. године, налазио се председник Јозеф Цимерман.

Аутор: Томислав Шимуновић

Реклама фабрике „Бата“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.