АПАТИНСКИ ГРАЂЕВИНАРИ У 18. И ПОЧЕТКОМ 19. ВЕКА

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Након катастрофалних поплава, које су у потпуности девастирале велики део грађевинског фонда града, почиње крајем 18. и током првих деценија 19. века, динамичан период формирања новог урбаног дела Апатина. Као и у почетним фазама кололонизације, долази до интензивног ангажовања великог броја, сада већ искусних и у широј регији афирмисаних, чланова еснафа, зидарске, тесарске и кровопокривачке струке. Подижу се низови стамбених и јавних објеката и формира, на северној периферији некадашњег Апатина, један потпуно нови део града. За градњу важног административног објекта, нове варошке куће, ангажован је апатински камерални зидарски мајстор Јохан Козак, који је, 1794. године, реализовао поверени задатак (за 1257 форинти и 6 1/2 крајцара). Иако је варошка кућа по својим архитектонским карактеристикама и историјским значају представљала изузетно значајан и вредан део културно-историјске баштине Апатина, срушена је 1990. године, и на њеном месту (угао ул. Димитрија Туцовића и Св. Саве) подигнут је пословно-тржни центар. Апатинска варошка кућа је уједно представљала једну од најстаријих варошких кућа, и у том моменту спадала у категорију изузетно ретких, до тог момента, сачуваних наменски грађених грађевинских објеката за потребе овдашње, општинске администрације.

Козак је био ангажован и на израдњи репрезентативнијих стамбених објетата за појединце из богатијег грађанског слоја у Сомбору, тако да је један од примера његове грађевинске активности представлајо објекат за стамбене потребе сомборског грађанина Јозефа Геција, подигнут 1789 године, међу тамошњим грађанством познатија под веома необичним називом-Пакао. Приликом грађевинских захвата на тадашњем хотелу “Слобода” (касније хотел “Интернацион”), током 1977. године, овај интересантан и вредан архитектонски објекат, из богатог грађевинског репертоара апатинског грађевинског мајстора, је у потпуности уклоњен.

Међутим, у Историјском архиву Сомбора, у групи малобројних сачуваних планова стамбених објеката из 18. века, налази се сачуван план ове куће, са његовим потписом и годином пројектовања, тако да се на основу њега могу донети одређени закључци о његовом таленту и нивоу стручности. Анализирајући план, поједини стручњаци заључују, да је “…био изврстан архитекта онога доба, јер је умео да прожме своју замисао јединством стила и извесним духом оригиналности.” Такође наводе да је Козак “…поседовао лепо знање и умео да се користи актуелним стлским елементима.”

У периоду 1795-1798. година, изграђена је нова жупна црква Успења Маријиног, од стране, такође, апатинског грађевинског мајстора и члана овдашњег еснафа, Јохана Гемахера.

Као изузетно вештом и цењеном грађевинару била му је поверена и изградња већег броја грађевинских објеката у Сомбору: 1777. године започео је подизање три касарнске зграде (за суму од 14.500 форинти), а 1782. отпочео и завршио градњу жупанијског магацина за смештај хране. Ангажован је и на постављању дрвене конструкције моста на бари Хетешици код Купусине (посао је реализован 1782. године за суму у висини 130 форинти). Интересантнан је податак у вези три војна објекта која је Гемахер изградио у Сомбору, а која су нажалост срушена у 20. веку, прецизније 1960. године. Наиме, у њима је као Михаљевићев фрајкорац, 1788. године боравио и војно се усавршавао будући Вожд и вођа Првог српског устанка, Ђорђе Петровић-Карађорђе.

Стечено војно знање убрзо је применио у чети капетана Радича Петровића, у рату против Турака, 1788-1789. године.


О високом квалитету и великој афирмацији чланова овога грађевинског еснафа говори нам чињеница, да је приликом градње најмонументалнијег сакралног католичког објекта у Бачкој, жупне цркве св. Михајла у Оџацима, у периоду 1818-1822. година, била ангажована читава екипа апатинских грађевинских мајстора. За успешну реализацију зидарских послова, апатински камерални грађевински мајстор, а који је уједно био и предводник зидарских мајстора, Јохан Шмаус, наплатио је суму у висини 26. 170 форинти и 21 крајцаре. Поред ове жупне цркве у Оџацима (како је Михаел фон Кунич представља “мајсторско дело уметности у грађевинарству”), Шмаус је као грађевински предузимач успешно реализовао још неколико сакралних објеката-цркава, као и. репрезентативних грађевинских објеката за појединце из тадашњег високог друштвеног слоја. Јохан Шмаус је рођен у Филаделфији, у Сједињеним Америчким Државама, где су му се родитељи настанили доласком из Немачке. Након повратка у Европу и насљавања у Врбасу, Јохана Шмауса, иначе сина зидарског мајстора, код кога је и стицао иницијална знања о зидарском занату и грађевинарству, запазио, као веома талентованог, чувени Јозеф фон Киш, градитељ Великог бачког канала, и довео у Апатин. Касније се стручно усавршавао у сомборској грађевинској канцеларији и стекао сва неопходна знања из архитектуре. Приликом градње Великог бачког канала, Шмаус је одиграо запажену улогу и постао један од Кишових стручних сарадника. Након Јозефа фон Киша, Јохан Шмаус је захваљујући своме знању и искуству постављен за главног жупанијског грађевинског инжењера Поједини савремени аутори га наводе као камералног архитекту, мада нема децидних података да је Јохан Шмаус стекао официјела знања из ахитектуре на некој стручно-образовној институцији. Поред евидентног поседовања изузетног грађевинског знања, Шмаус је показивао и изразити артистички дар, који се манифестовао приликом израде калфенског писма-дипломе, за потребе апатинског еснафа почетком 19. века (око 1815.). Том прликом је урадио ведуту Апатина, гледану са дунавске стране, где је приказана урбанистичка ситуација након катастрофалне поплаве, 1795. године. Тај цртеж је послужио као предложак који је у графичкој техници бакрореза израдио Андреас Милер, да би био искоришћен као декоративно, колорисано заглавље калфенске дипломе. Овај, за сада уникатни, документ пружа изузетне информације за реконструкцију, поред урбанистичких и архитектонских, елемената из многих сфера живота тадашњег Апатина.

Такође, групу мајстора и калфи на изградњи жупне цркве у Оџацима предводио је Апатинац, Георг Ритмилер, иначе камерални тесарски мајстор. Обављање изузетно квалитетних и захтевних тесарских радова коштало је 14.933 форинте и 27 крајцара.

Поред учешћа у изградњи многобројних и значајних грађевинских објеката различитог карактера у бројним местима широм тадашње Бачко-бодрошке жупаније, Георг Ритмилер је био ангажован и код реализације великог хидротехничког подухвата, изградње Францовог канала (Велики бачки канал), где је израђивао дрвену конструкцију за мостове и водне уставе. Изградња Великог бачког канала (одвијана у периоду 1792-1802.година) представљала је највећи техничко-технолошки подухват током 18. века на нашем подручју, тако да ангажовање апатинских мајстора и на овом грандиозном пројекту порврђује њихов изузетно висок реноме, стечен на основу вишеструко исказаног квалитета.

Аутор: Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.