АПАТИНСKИ АЛАСИ

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA SOMBOR VESTI

На прве материјалне доказе који говоре у прилог заступљености риболовачке компоненте у економици становништва овог подручја, наилазимо већ у неолиту, у којем се, услед развоја агросточарарске економике, риболовачка делатност своди на секундарну грану. Међутим, у појединим подручјима у зависности од локалних хидрографских услова, риболовачка компонента игра и даље значајну улогу у економици ове културне-историјске формације.

Близина рек Дунава, многобројних рукаваца и мочвара, са огромним рибљим потенцијалом, представљала је неисцрпну базу, која је омогућавала риболовној делатности да буде значајна компонента у економици неолитских популација које су егзистирале на овом подручју. Доласком немачких колониста, током друге половине 18. века, међу којима је било много професионалних рибара, Апатин добија једну значајну привредну делатност. Ови професионални рибари су из старе постојбине (око горњег Дунава, Рајне, Мајне, итд.) пренели своје драгоцено дугогодишње искуство различитих техника риболова, као разноврсне алате и справе до тог тренутка непознате на овом подручју. Новине су се, пре свега, односиле на тзв. “велике” рибарске мреже и начине њиховог коришћења, пошто је мали број овде затечених рибара искључиво користио мање ефикасне, “мале” рибарске алате. Захваљујући ефикаснијим алатима и новим техникама рада, придошли немачки аласи су пресудно утицали на развој риболова, не само на територији Бачке, Барање, Баната и Срема, него и на целокупном подручју Србије, па и знатно шире. Индикативан је пример да су у Босни на реци Сави, тамошњи рибари за вршку користили назив „Апатинац“, што експлицитно указује на њено порекло, тј. од којих рибара су је прихватили.

Поред подизања квалитативног нивоа рибарства, овом колонизацијом је дошло и до знатног повећања броја професионалних рибара. За релативно кратко време број рибара у Апатину се рапидно повећава и пење се на импозантних 200 при крају 18. века.
Након додељивања еснафских привилегија апатинским занатлијама, 1770.године, од стране аустријске царице Марије Терезије, апатински рибари, попут осталих представника бројних и разноврсних занатских профила, формирају током 1773.године, своју цеховску организацију.

У првим годинама постојања апатински рибарски еснаф није био самосталан, него заједнички са млинарима, лађарима и пекарима. Ово удруживање није било последица малог броја професионалних рибара, већ напротив, недовољног броја занатлија придружених заната, који су због своје малобројности приморани на удруживање са рибарима и формирање заједничког еснафа. Званична документација еснафа, мајсторски протокол (записник) почео се водити 13. априла 1773. године, и у њему су били евидентирани сви рибарски мајстори, чланови еснафа. Према забележеним биографским подацима може се закључити да су у апатинском рибарском цеху били заступљени рибари са подручја целе Бачке и Барање. Име првог записничара рибарског протокола није остало познато, али је вероватно реч, судећи на основу показаног нивоа писмености и завидног калиграфског умећа, о неком од првих учитеља основне школе у Апатину.
Седиште рибарског еснафа било је у просторијама гостионице „Фудерер”, на Kружном насипу (данас рибљи ресторан “Шаран”) које су одговарале свим условима, траженим за ову намену. Овде се управа цеха састајала пет пута годишње: на Ускрс, Духове, Петровдан (29. јуна), Михољдан (29. септембра) и Божић (25. децембра). Целокупне службене активности, као што су: примање шегрта на школовање код мајстора, “ослобођење” рибарских калфи и шегрта, предаја молби за израду мајсторског рада “ремека”, уплата разних такси и казни, итд.-одвијале су се у овом седишту. Поред чисто службених и струковних активности, седиште је захваљујући чињеници да је гостионица (којој капацитет сале дозвољава примање великог броја посетилаца), коришћено и као место за организовање и одржавање разних свечарских и забавних манифестација. Тако су у сали гостионице одржавани недељни плесови за рибарску младеж, рибарски балови у време поклада, као и надалеко чувене рибарске “годишњице”.
Апатински рибарски еснаф имао је своју цеховску ладу (сандук), заставу, печат и амблем. Цеховску ладу је престављао масиван дрвени сандук, репрезентативног изгледа, декорисан богатом пластичном орнаментиком. На горњој страни поклопца налазила се посебно богата, фигурална декорација, која својом симболиком јасно указује на делатност овог цеха. Ту је представљен позлаћени шаран, уоквирен стилизованим воденим биљем.
За амблем апатинског рибарског цеха коришћена је, такође, позлаћена риба, шаран, са струком вештачког цвећа у устима. Пластично моделован шаран смештен је у унутрашњост минијатурног модела барке (тикваре), намењене за транспорт и чување уловљене рибе. Модел тикваре је већим делом начињен од стакла, тако да је амблем у потпуности визуелно доступан посматрачима. На горњу површину барке, палубу, фиксиране су две мале фигуре, моделоване од дрвета. Оне представљају св. Петра (са кључевима раја и пакла у рукама) и св. Павла како држи весло. Ова два свеца важе за традиционалне патроне, заштитнике рибарске делатности, као и самих рибара, те су и овом приликом коришћени.
И куће припадника рибарског сталежа биле су на одговарајући начин означене симболима цеха, те су се јасно издвајале од стамбених објеката осталих становника Апатина. На забату куће, изнад улазне капије, или између прозора на фасади, моделоване су, у малтерној пластици, реалистичне представе рибе-шарана. У појединим случајевима, шаран је комбинован са одређеним декоративним елементима (нпр. флоралним) или са иницијалима власника куће.
Изузетно признање, као потврда, великог угледа и значаја апатинског рибарства, добијено је 16. априла л830. године, када аустријски цар Франц И додељује овдашњим рибарима есклузивно право да организују риболов на Дунаву, од Мохача до Оршаве у Румунији.
Kада су довољно бројно ојачали да могу формирати сопствени еснаф, придружени занати (лађари, млинари и пекари) издвајају се, а рибари л832. године добијају сопствене привилегије. У том периоду број професионалних рибара у Апатину био је толико велик да се ниједан град на Дунаву, на потесу од Пожуна (данашња Братислава у Словачкој) до Оршаве (Румунија), није могао с њим мерити. Захваљујући бројним позитивним факторима (велики број квалификованих рибара, употреба најефикаснијих алата, добра организација риболова и промета рибом, постојање бројних ревира изузетно богатих рибом, итд.) Апатин добија водећу улогу у слатководном рибарству, не само у Војводини, него и на целокупној територији тадашње Аустроугарске царевине.
Након бурних револуционарних догађаја у Мађарској, л849. године долази до формирања нове административне јединице под називом “Српско Војводство и Тамишки Банат”. Управа новоформиране области потврђује 24. марта л851. године еснафске привилегије апатинским рибарима. Званично оглашавање овог акта обављено је у Темишвару (тадашњем административном центру), путем “Службеног листа”, штампаног на немачком језику.
На основу Закона о занатима из 1872. године, апатински рибари, чије је занимање означено као слободно, нису имали законску обавезу удруживања у Занатску корпорацију, па се сходно томе самостално организују и формирају сопствену струковну асоцијацију, под називом рибарско удружење.
Правилима рибарског еснафа била је прописана и извесна социјална функција, у случајевима болести, инвалидитета или смрти пуноправних чланова, према сирочади и удовицама умрлих рибарских мајстора, и сл. Тако се, на пример, из еснафске касе приликом смрти сваког сиромашног рибара члановима његове породице упућивала одређена материјална помоћ за намиривање трошкова погреба.
Друштвена улога и значај апатинских рибара, као и апатинског цеха, била је у сразмери са њиховом привредном и финансијском снагом. Имајући у виду ову чињеницу, није ни мало необична појава да су поједини чланови рибарског цеха заузимали водеће положаје у општинској управи. Тако је 80-тих година 18. века изабран на функцију општинског кнеза (председника) угледни рибарски мајстор Фрања Радовић, у то време један од економски најјачих грађана Апатина. Поред једне од првих трговачких радњи у граду, поседовао је л764. године и 35 коња за вучу дунавских дереглија, као и стадо од 300 оваца.
Захваљујући риболовним ревирима који су спадали у најбогатије на југословенском делу Дунава, као и великом броју професионалних рибара (према попису из 1935. године у Апатину је регистровано 442 рибара, што представља највећи број рибара у једном граду на подручју тадашње државе) улов рибе на апатинском подручју био је увек изузетно богат. Према подацим бројних истраживача који су себавили проблемом рибарства, годишњи улов рибе на Дунаву у 19. веку, на потесу од Панчева до Баје, износио је невероватних 22 милиона килограма рибе, од чега је трећина овог импозантног улова отпадала на апатинско подручје, као резултат рада овдашњих рибара. И у каснијем периоду улови у појединим годинама били изузетно велики (1.566.959 кг-1924. године, 1.200.000-1956.), па се практиковало, пошто се толика количина рибе није могла продати или усолити, враћање вишка у Дунав.
Развитак апатинског рибарства био је један од иницијалних елемената развоја бројних бродотесарских-шоперских радионица у којима су се, поред пловних објеката разних намена, за потребе овдашњих рибара правили многи рибарски објекти за чување и транспорт уловљене рибе (барке разних величина, као највеће “тикваре”), као средства за превоз рибара до њихових, мање или више удаљених, рибарских станица (чикле и лапташки чамци).
За разлику од чикле (малих димензија), лапташки чамац (добио име по великој мрежи-лапташ) је био велико превозно средство за већу групу рибара. Овај тип пловила био је специјалност овдашњих бродотесарских мајстора, шопера, који су на основу његових изванредних карактеристика и квалитета израде стекли афирмацију на подручју некадашње Југославије, као и у суседној Мађарској. Kористили су га аласи дуж Дунава и Саве, на Великој Морави и у Босни, тако да је на тим подручјима нарочито био познат под називом апатински чамац или “апатинац”. Захваљујући својим изузетним пловним особинама, апатински тип чамца је поред апатинског, масовно израђиван на земунском и сланкаменачком подручју, са мањим модификацијама појединих детаља.
Додатни импулс за још интензивнији развој ове привредне гране учињен је 1911. године, оснивањем Рибарске централе. Формирана је као приватна својина аустријског надвојводе Фридриха Хабзбуршког, у чијем се поседу тада налазио велики део Барање, као И плавне површине поред леве дунавске обале.
Почетком 20-их година прошлог века, продаја рибе на годишњем нивоу је износила читавих 120 вагона, што је износило зараду у вредности 20 милиона тадашњих динара. За транспорт рибе коришћена је посебна амбалажа, велике корпе од плетенох прућа са поклопцем. У појединим годинама за транспорт рибе је коришћено и до 15 хиљада корпи. Риба је дистрибуирана у свежем стању и најчешће се извозила на подручје Аустрије, Чешке и Пољске.
Након ИИ светског рата, на тржиште су најчешће пласиране квалитетне врсте рибе (кечига, сом, смуђ, шаран,штука), док се “бела риба” конзервисала, сушила или прерађивала у рибље брашно. На домаћем тржишту, апатинска риба је продавана на многим пијацама широм бивше Југославије: Београд, Суботица, Сомбор, Осијек, Загреб, Љубљана, Сарајево, Скопље, Прилеп, итд. Захваљујући квалитету, као и брзом транспорту, Риболовни центар је пласирао количине рибе и на пробирљиво тржиште и многе дестинације широм Европе. Риба се најчешће извозила у Аустрију, Швајцарску, Западну и Источну Немачку, Француску, док се у Румунију извозила искључиво слана риба.
Средином 50-их година прошлог века, апатински Риболовни центар, учествује у целокупном слатководном улову тадашње НР Србије (отворене воде) са 51%, док на нивоу Југославије тај удео износи 14%.
И поред тенденције постепеног опадања броја професионалних рибара (1954. године било их 87) и смањења риболовног подручја, Апатин никад није уступио водеће место у овој привредној грани. Био је највећи центар за слатководно рибарство у Аустроугарској царевини, Kраљевини Југославији, па и у претходној држави, све до замирања ове делатности 70-их година 20. века.
Паралелно са константно огромним количинама уловљене рибе на годишњем нивоу, често се догађало да се током риболова ухвате капитални примерци разних врста риба. Kапитални и ретки улови се примарно односе на сомове (Силурус гланис), као и примерке риба из породице Аципенсериде-моруне (Хусо хусо), дунавске јесетре (Аципенсер гулденстети) и симове (Аципенсер нудивентрис). Тако је на дунавском локалитету Kазук, 03. априла 1958. године, ухваћен у самоловни алат, бубањ, капитани примерак сома тежине 208 кг, што представља највећи примерак на подручју претходне Југославије. Такође, последњи улов моруне на апатинском подручју догодио се 29.априла 1964. године, када је група аласа (тзв. Мишвалска група), ухватила риболовном мрежом, алов, капиталан примерак моруне, тежине 185 кг и дужине преко три метра.
На дан св. Петра и Павла (29. јуна) апатински рибарски мајстори организовали су у граду своје надалеко чувене сталешке свечаности, познате као рибарске „годишњице”. Овај термин је са разлогом узете за рибарску светковину, пошто је Св. Петар био, пре него што се посветио обављању апостолске мисије, галилејски рибар који је са са својим братом Андрејом професионално бавио рибарством. Тачан датум, тј. годину, одржавања првих рибарских свечаности није могуће прецизно одредити, али се са великом вероватноћом може претпоставити да су се почеле практиковати од момента оснивања рибарског еснафа у граду.
Ова свечаност имала је изузетан значај у животу овдашњих рибара, а уједно је представљала запажен друштвени догађај и на нивоу града, тако да су рибари за њено организовање издвајали позамашне суме новца. Овим поводом л833. године било је потрошено 283 форинте и 22 крајцаре, док су л862. године целокупни издаци за петровданску свечаност износили 587 форинти и 50 крајцара.Приликом прославе последњих „годишњица“ 1911. године за трошкове 500 присутних рибарских мајстора, мајсторица и других гостију, издвојено је из цеховске касе сума од 2137 круна.
Следећи вишевековну традицију, апатински рибари, организовани у “Рибарском удружењу”, живе и раде по старим прописима и обичајима дуги низ година, да би крајем другог Светског рата, дефинитивно раскинули са оваквом праксом.
Аласи су се издвајали од осталих занатлија не само по томе што су своју делатност обављали десетинама километара од својих кућа , него што су и проводили скоро читав живот на терену, на Дунаву. Далеко од цивилизацијских токова, који су се одвијали мимо њих, или су их у најбољем случају само дотицали, они су се држали исконских, традиционалних вредности и начина живота, и веома су се тешко уклапали у градску средину приликом ретких и краткотрајних долазака кући. Живећи у дивљој природи и приморани да се боре за егзистенцију у суровим условима, они су у њиховом пространом „царству“, на Дунаву и столетним подунавским шумама, створили један паралелни „аласки свет“, у којем су важиле другачије регуле од официјелних, а којих су се рибари строго придржавали и тако их петрифициране вековима преносили на млађе генерације аласа.
Истовремено са овим, рибарска делатност, односно „аласки свет“ био је у потпуности прожет празноверјем, које је доминантно детерминисало њихове свакодневне радне активности, као и читав живот. Такође, на основу вековима таложеног искуства развили су сопствени, алтернативни систем хидролошких и метеоролошких прогноза, које су биле од изузетног значаја за успешно обављање риболова, а практиковали су и ихтиотерапију, тј. користили су рибље анатомске делове у терапијске сврхе. Некад беху аласка времена у нашем Апатину и више их нема.

Аутор: Томислав Шимуновић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *