Апатинске рибарске калфе су практиковале понашање које је у значајној мери одступало од уобичајеног, а које се од њих и очекивало. Формирање “Друштва апатинских католичких рибарских момака“ је резултат настојања да се кроз одређену форму деловања оствари позитиван утицај на рибарску омладину и елиминишу, или бар у знатној мери умање, негативне појаве, које су међу њима биле евидентне. Kонстатован је тежак и спор процес њихове адаптације на строго дефинисане норме друштвеног понашања, наметнуте градским начином живота, а којих су се требали придржавати за време, релативно ретких и краткотрајних, боравака у Апатину. То се примарно односи на разне видове асоцијалног понашања, најчешће манифестованог приликом одржавања недељних плесова, као и других окупљања већих размера. Наиме, у таквим ситуацијама, често је долазило до масовног и неумереног конзумирања великих количина алкохолних пића, што је, такође, у великом броју случајева, резултирало најтежим формама неадекватног понашања, као што су међусобни физички обрачуни. Најчешћи повод за овакво њихово понашање биле су девојке, углавном ћерке рибарских мајстора, око чије наклоности и пажње се водило огорчено надметање, које је обично завршавало тучама, понекад, и са тежим физичким последицама.
Узроке оваквог забрињавајућег стања можемо тражити у бројним факторима. Дуги боравци на терену у неадекватним и тешким условима, на периферији друштвеног живота, започети у најранијој младости (обухватају пубертет као најделикатнију фазу њиховог психофизичког развоја), комбиновани са суровим третманом од стране њихових мајстора (често брутално кажњавани и за најмању грешку), створили су погодно тло за њихово касније асоцијално понашање. Већ у периоду шегртовања, почели су под утицајем старијих колега, са усвајањем (додуше тајно) негативне праксе, какво је било пушење, да би на такву основу надградили неконтролисано конзумирање алкохола, уз употребу физичке силе као најједноставнијег начина решавања, међушегртских несугласица. С временом су, рибарски шегрти и калфе, усвојили модел који је преферирао физичку силу, као основно и најефикасније средство за решавање међусобних проблема, тако да је многима, грубо и бахато понашање, постало доминантна карактеристика њихове личности. Прихваћени образац, преношен је са рибарских терена у градски контекст, који је функционисао у складу са другачијим стандардима друштвених односа, тако да су млади рибари долазили и у конфликтне ситуације са осталим становницима Апатина. Уочавајући висок степен њихове социјалне некомпатибилности са тадашњом ситуацијом у граду, рибарски мајстори су покренули иницијативу за оснивање једног Друштва, чија ће се примарна функција сводити на решавање овог проблема. До реализације ове идеје је дошло, 1920. године, када је „Рибарска корпорација“ формирала „Друштво апатинских католичких рибарских момака“, под чијим се патронатом налазило током целокупног периода његовог егзистирања. Основна интенција новоформиране асоцијације, којом су обухваћени рибарски момци (калфе), била је да се на основама хришћанског морала, уз додатну културну и едукативну делатност, подигне општи цивилизацијски ниво њених чланова, а преко којег ће се најлакше инкорпорирати у савремене друштвене токове у граду.
Аутор-Томислав Шимуновић
