АПАТИНСКА ЗАНАТСКА ШКОЛА

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Желећи да подигне ниво стручности будућих занатских мајстора, Удружење апатинских занатлија је иницирало отварање једне занатске, просветне институције, где би бројне генерације шегрта добијале опште образовање и стекле неопходне стручне квалификације. Као прелазно решење до коначне реализације ове идеје било је оснивање Школе Занатлијског друштва (виша одељења основне школе) чији су рад, у периоду њеног егзистирања од 1870. до 1875. године у потпуности финансирале апатинске занатлије, тј. њихова струковна асоцијација. Поред финансијске помоћи овој школи, занатлијско удружење је материјално подстицало рад и других просветних институција у граду. Тако су након изградње зграде за потребе Више народне школе, касније Грађанска (урађена по пројекту чувеног мађарског архитекте Ђуле Партоша-Јулија Пунцмана (иначе рођеног Апатинца), даровали за њу, 1875. године први школски инвентар. Такође су, у великој мери, из чисто хуманитарних побуда допринели отварању предшколске установе, Забавишта, или како се тада називало “Друштво за збрињавање мале деце”, током 1881. године. Ово забавиште је финансирано средствима која су обезбеђивана из фонда формираног за ову намену у оквиру Апатинског занатлијског друштва. Све до 1898. године, захваљујући оваквом начину функционисања и финансирања, најстарија предшколска установа,“Друштво за збрињавање мале деце”, имала је приватни карактер, када одлуком тадашње општинске администрације прелази под њену надлежност.

Одлуком апатинске општинске администрације, од 02. децембра 1883. године, коначно су крунисани напори и реализована дугогодишња жеља апатинских занатлија у вези оснивања Занатске школе. Овим актом Апатин је добио једну стручну школску установу која је искључииво била у функцији образовања будућих занатских калфи и мајстора. Паралелно са радом општинских власти и занатлије су са своје стране предузеле одређене активности у овом циљу, тако да је већ крајем 1883. године, основан Одбор Занатске школе, који се, 02. децембра исте године, конституисао и изабрао на функцију председника, пекарског мајстора Јосипа Марша (овај занатски мајстор изабран је и за првог председника нешто касније формираног Апатинског удружења занатлија).

Апатинска Занатска школа, или како је популарно називана “Шегртска” школа, почела је са радом 01. септембра 1884. године, а дефинитивну одлуку о њеном отварању донеле су, 15. јануара 1885. године, административне власти Бачко-бодрошке жупаније. У тренутку оснивања школа је имала три разреда, а наставни кадар је формиран од просветних делатника других апатинских просветних установа, Грађанске и основне школе. Настава је била прилагођена тадашњим условима рада шегрта код њихових мајстора и одвијала се само у вечерњим часовима и недељом (преко дана шегрт је стицао практично знање радећи код мајстора). Наставници су бирани на период од три године, а исти услов важио је и за директора. Част да буде први на челу ове установе припала је угледном просветном раднику Јохану Раушенбергеру, који је паралелно са овом, вршио и функцију директора Више народне, тј. Грађанске школе. Наставни кадар се у почетку састојао од четири делатника са директором, а њихов број је растао сразмерно повећању броја одељења (1892. године било је 4, 1896. године 5 одељења, итд.).

Млада и амбициозна занатска просветна установа је бројним акцијама радила на афирмисању занатства у Апатину, а у тим оквирима и на популарисању сопствених резултата, произашлих из залагања, стручног и ентузијазмом вођеног наставног особља, као и вредних и знања жељних ученика. Тако је, недуго након оснивања, током августа 1886. године, организовала изложбу на којој су презентовани бројни радови ученика ове школе. Праксу органиизовања ученичких изложби на крају школске године, школа је наставила и у наредном периоду, тако да је 1899. године одржана још једна оваква манифестација, а која је трајала од 29. јуна до 09. јула.

Усвојени Статут Апатинског удружење занатлија, између осталих питања, јасно је, у одређеним члановима, дефинисао и питања занатлијских ученика-шегрта.

Број ученика је из године у годину константно растао (што најречитије говори о популарности и реномеу ове установе) тако да је крајем 19. века достигао цифру од 409 ученика (од којих је 162 рибарска и млинарска ученика). Након овог периода долази до тенденције постепеног смањивања броја уписаних ученика (последица бројних фактора насталих изван занатства).

Поред ученика са подручја Апатина, чијим је школовањем обезбеђиван квалитетан занатски кадар, а самим тим и настављен континуитет просперитета апатинског занатства уопште, овдашња Занатска школа је имала, у свим моментима, довољно просторног капацитета и наставног кадра да прими и многобројне ученике из оближњих места, као и шире околине. Наставним планом и програмом ове школе били су прописани одређени предмети, а такође, и број наставних часова на недељном нивоу. Настави читања и писања било је посвећивано два часа недељно, као и у случају рачуна са геометријом, док је цртање (пола геометријско, пола цртање слободном руком) обухватало три часа. Са циљем осавремењавања наставе и њеног подизања на још виши ниво, недељни фонд часова је, након Првог светског рата, проширен са некадашњих седам, на девет, што је омогућило и проширење обима наставе и стицање нових знања из технологије материјала, алата, итд.

Неуједначен и у многобројним случајевима недовољан ниво знања кандидата за Занатску школу (што је кроз претходну праксу брзо уочено), резултирао је модификацијом просветних прописа и отварањем једног припремног одељења. У почетном периоду ово одељење, намењено додатној едукацији ученика пре њиховог уписа у И разред Занатске школе, имало је у недељном фонду по два часа цртања, рачуна и геометрије; читања и писања; као и један час веронауке. Овај начина додатног образовања остао је у пракси и после Првог светског рата, у новим државним оквирима (Краљевина СХС), тако да је био предвиђен Наставним планом и програмом Занатске школе и за 1924. годину.

И поред општепознате законске обавеза, проистекле из важећег закона о занатској делатности, постојала је јака тенденција спречавања редовног похађања наставе у Занатској школи, од стране мајстора код којих су шегрти били на практичној обуци. Пракса ангажовања ученика на кућним и осталим пословима који нису имали едукативни карактер, тј. нису били у функцији практичног учења заната, као и њихово нехумано искоришћавање до граница физичке издржљивости, били су константно присутни и поред њихове законом предвиђене забране и казненог санкционисања мајстора код којих је ово званично констатовано. На елиминисању оваквих негативних појава, често су били ангажовани надлежни струковни, општински и срески органи. Тако је апатински срески начелник, Адалбет Рибицеи, као виша инстанца задужена за питање занатске делатности у Апатину, актом бр. 59 из 1892. године, издао у том правцу наређење, да шегрти који нису напунили 14 година могу бити дневно максимално запосслени 10 часова, док је за ученике, старије од 14 година живота, био дозвољен рад до 12 часова дневно. Овим дневним фондом максималног ученичког ангажовања, били су обједињени и часови проведени на практичној обуци код мајстора, као и они у школи на теоретској настави. Срески начелник Рибицеи је, такође, издао наређење, да се настава у послеподневном термину одвија од 17 до 19 часова, уместо, како је било до тада, од 19 до 21 час.

Упркос низу предузетих корака и конкретних акција, општа ситуација се по овом питању није у суштини битно изменила, тако да је и директор, Јохан Раушенбергер, у свом годишњем извештају, поднетом 26. јануара 1899. године, о раду Занатске и трговачке школе нижег ступња у Апатину, на једном месту ставио примедбу: “Има пуно изостајања ученика из школе. Мајстори уместо да шаљу ученике у школу, запошљавају их у радионици. Начелник среза ће учинити да изостајања не буде и одредиће казну мајсторима, односно ако је то потребно ученицима.”.

Након одласка Раушенбергера са ове функције, на месту директора Занатске школе, током следећих деценија, све до њеног коначног престанка функционисања, изменила се плејада најугледнијих апатинских просветних радника, од којих је већина, паралелно обављала и највише, директорске функције у другим школама у граду: Јанош Вајганг (директор Грађанске школе), Јозеф Клајнер (директор Основне школе и у њеном склопу, тзв. Циганске школе), Иван Семелић и коначно Јозеф Бекер (директор Грађанске школе).

Током више деценија постојања, ова стручна просветна установа је образовала бројне генерације будућих занатских мајстора, који су својим стручним и људским квалитетима, допринели даљем развоју занатства као и општем просперитету града Апатина. Крајем 1944. године, у току завршних операција за ослобођење Војводине, Занатска школа је дефинитивно престала са радом.

Аутор-Томислав Шимуновић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *