НОВА ПЕЧАЛБА
Млада докторка са сином школарцем одлучила ипак да напусти земљу, радно место у Апатину, и оде, зарад будућности свог детета, у Немачку на рад. Наша докторка Ведрана у наш град стигла је после година студирања на тешком Медицинском факултету. Иако није родом одавде стекла је баш ту најбоље пријатеље, чак се и кумила. Пријатеље је стекло и нејно дете. Све су то напустили са жалом, не зато што су желели него што им је тамо негде у даљини понуђен квалитетнији жиот и сигурнија будућност.
Елем, ово је само једна у низу прича, које се свакодневно чују диљем земље. Овакве приче нас, пак, више додирну, када некога знамо. Зато појединачно оне остављају горак и тужнији осећај.
За свог дужег живота знала сам апатинске докторе који су после сепцијализације одлазили у велике градове. Најчешће Београд и Нови Сад. Сада је ситуација обрнута. Доктори нам одлазе не само из варошица већ још више из метрополе у бели свет. О чувеном „одливу мозгова“ пише се већ деценијама. И шта је предузето. Ништа. Нити може. Док наш стандард не достигне онај са Запада. Али, хоће ли то бити за век или два, или нас за то време неће ни бити, скоро да није тешко наслутити.
Својевремено је била у лектири она Шантићева песма којом се ширио патриотизам при давним миграцијама, печалби Срба, као што је то поново данас: „Остајте овде, сунце туђег неба нећа вас грејати као ово овде“ а сада би комотно могло обрнуто: „ Одлазите одавде, сунце туђег неба грејаће вас боље него овде“.
ПЕНЗИОНЕРИ
И док млади одлазе у иностранство пензионери се не дају. Пре подне на клупама испред Поште, када на тој страни сија сунце, докони имају своју политички кружок. Поподне су на клупама испред „Максија“ опет са вечитим разговорима о политици. Они бистре високу политику, од Америке, преко Немачке, Русије, до Србије.
Чини се да боље они знају шта се дешава у свету од самих политичара и медија. Тек успут расправлају о висини пензија, са којом никад, наравно, нису задовољни.
Нешто контам, како су ове силне клупе постављене у граду само рад њих. Само нека има пензија.
ИГРАЛИШТЕ
Мини дечије игралиште на обали Дунава, код зграде Царине, потпуно руинирано. Љуљашка-корпа већ више од три месеца девастирана и као таква неупотребљива. А горе на бенту малтене свака друга клупа без неколико летава. Елем, тако, једна повећа група страних туриста, седећи на том месту хватајући јесење сунце, у чуду коментарише игралиште и клупе. Не из зле намере, већ због призора, који су вероватно у њиховим земљама незамисливи.
Пошто је игралиште донација једне велике компаније, изгледа нико нема обавезу да о њему брине. Нисам сигурна ни ко има обавезу да повремено дотера клупе. Знам само да су пре годину-две клупе које нису имале две-три летве замњене новим. Не знам какав је и чији интерес да клупе не одржава већ да се мењају новим. Шта би било јефтиније знате и сами. То се зове штедња на наш јединствен начин. А на јединствен начин се показује и колико се брине о парама грађана.
ЖИВОТНО ДЕЛО
Еко портал „Апатинска пловарица“ предложиће Јована Лакатоша-Лакија (75), орнитолога и светски познатог фотографа природе, да за 24. Октобар добије награду за животно дело. Лаки већ шест деценија у свету промовише природа нашег „Горњег Подунавља“. Генерацијама ђака, основних, средњих школа, вртића, Лаки је презентовао и популарисао лепоте краја у коме живимо.
Сви којима је овај предлог да се Лакију додели награда за Животно дело нека лајкују овај текст.
аутор: Софија Пуалић Шперо
