ДРУМСКИ ТЕРМИНАЛ
Сведоци смо свакодневних закрчења улица Пиварска, Иве Лоле Рибара и Дунавска, због тешких камиона који крстаре до Пиваре и Напредка. Чувен је и камионски паркинг изграђен за потребе Пиваре. И ништа се ту не може. Ипак ова варош добрим делом живи од Пиваре.
Него, нешто ми друго стиже из зоне сећања, не тако давног предизборног обећања. Тек једно од њих је била изградња робно-транспортног терминала у тзв. чувеном Робно-транспортном центру, популарном РТЦ-у. Илити, будућој Индустријској зони. Тада је речено како ће се цео тешки саобраћај у граду решити паркирањем тешких камиона на том месту. Даље ће се ова возила координирано, малтене онлине, усмеравати ка својим одредиштима, када је то потребно. Наравно, као и многа друга обећања, да их не набрајамо, нису испуњена. Али ко то још памти. А било је тада рећи и како је то позамашна инвестиција. Ништа од тога. Али како смо ми народ склон брзо забораву, ништа ни у овом хаосу од саобраћаја, ништа није урађено. Пардон, нешто и јесте у том чувеном РТЦ-у. Изграђена је једна фабрика.
П.С.
Срећа, није скроз посећена шума, уз обалу Дунава, од Рибарске централе до Мишвалда, где је требало да никне „најмодерније“ пристаниште на Дунаву. ( Још једно од обећања). Срећа и да су еколози тадашњег удружења „Плави Дунав“ протестима указали на најављену изградњу спалионице отпадних отровних материјала који би се ту спаљивали довожењем са Запада, и на тај начин дигли на ноге ширу српску јавност и стручњаке.
П.С.П.С.
Шта да се ради. Ми метузалеми много дуго памтимо.
ПЕСАК
Опет везано за претходни текст-има нешто ново. Ново је, кажу упућени сведоци, да тешки камиони крстаре у РТЦ-у али да се напуне песком. Истим оним песком који је милионима динара државног новца годинама исисаван из корита Дунава како би се насуо терен РТЦ-а те како би се све припремило за инвеститоре и њихове фабрике. Ето, данас ако ништа, свима којима треба песак, као грађевински материјал, имају где да га набаве за џ. Успут приступ песку је олакшан широким асфалтираним путем, којим пролазе искључиво пескари, бициклисти, пешаци, а понекад служи за неформалне мото трке. И за изградњу овог пута држава је дала силне милионе а пут су обилазили и отварали тадашњи важни политичари.
ПЕТЕФИ ШАНДОРА
Жале се возачи аутомобила да морају у луку заобилазити улицу Петефи Шандора, на месту где је угашена стара пијаца. Кажу, рупа до рупе, са једне стране саобраћајне траке. Зашто се и овај део траке не асфалтира образложења су разна. Али, колико ли треба проћи, ако се већ нешто отворило за саобраћај, да се тај проблем реши?
ЗАСЛУЖНИ
За разлику од политичара, на срећу, има појединаца, који својим ентузијазмом, визијом, упорношћу, светлају нашу средину. Мислим ту на оне који дају велики допринос историји града кроз своје конкретно деловање али и писану реч. Међу њима су Борис Машић, заслужан што је Апатин ставио на важну туристичку мапу странаца а својим књигама дочарао вековне у најширем смислу културолшке вредности града. Међу њима је и Томсилав Шимуновић, такође хроничар Апатина, чије књиге ће оставити траг вшевековног битисања, у овој средини. И да не заборавимо књигу пок. Милана Буквића „Апатин кроз векове“.
Не знам да ли ће ове драгоцене књиге наведених аутора доживети репринт издања, јер их у продаји нема. Али, зашто се не би озбиљно размишљало о томе, у локалној самоуправи?
Због ове млађе али и будућих генерација. Али и све оне које желимо упознати са вредностима овог града, које су настајале, много пре него смо ми постојали.
аутор: Софија Пуалић Шперо
