ТРЕЋА АПАТИНСКА ОПШТИНСКА КУЋА

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Почетком 20. века, учињени су од стране овдашње власти, иницијални потези, који ће у наредном периоду довести до коначне реализације дугогодишње идеје, тј. до изградње нове општинске куће, која ће својим архитектонским решењем, величином и функционалношћу одговарати тадашњим потребама. Расписан је јавни конкурс за идејно решење будуће општинске куће, а локалне, „Бачке новине”, од 14. јула 1900. године, информисале су грађанство да се тадашња управа определила за грађевинске планове зидарских мајстора Мајека и Хешла.

Након одређеног застоја, поново су, 1902. године, интензивиране активности око изградње, али су општинске власти, суочене са недовољним финансијским средствима, пролонгирале почетак њене реализације. Новчана средства, која су предвиђена на основу понуђеног предрачуна, износила су 134.838 круна, па је градња овог објекта била остављена за наредни период у којем ће се обезбедити потребна финасијска подлога.

Коначно, после пет година од ове иницијативе, затварањем финансијске конструкције, створени су, 1907. године, услови за почетак изградња нове зграде општинске куће. Претходним грађевинским радовима, уклоњен је објекат старе државне гостионице, која је била ситуирана на месту предвиђеном за изградњу, тј. на углу некадашњих улица, Црквене (данас Српских владара) и Калваријске (данас Св. Саве). Напокон, по окончању финалних радова, нова општинска кућа је, 1. априла 1909. године, свечано предата општинским властима и тиме стављена у функцију. Пројектант овог импозантног здања, главног визуелног репера тадашњег града, био је познати суботички архитекта Франц Јозеф Бернхаузер Рајхле (1869-1960), иначе рођени Апатинац.

Објекат у форми латиничног слова Л, представља снажну, једноспратну грађевину, са торњем квадратног пресека на углу. Фасада носи карактеристике еклектичког стила са декоративним елементима који наговештавају сецесију. Богато је декорисана и веома разуђена, са балконом, еркером, ризалитима, масивним стубовима, различито обликованим прозорским отворима, профилисаним луцима, богатом малтерском пластиком, решеткама од кованог гвожђа, керамичким елементима, зооморфним фигурама, итд. Флорални мотиви преузети из мађарског народног стваралаштва, моделовани су у малтерској пластици, резбарени на дрвеним површинама или рађени на фајансним плочама. Ови квалитетни керамички елементи су продукт апатинског грчарског мајстора Франца Болшеца (1870-1915).

И саму унутрашњу архитектуру зграде карактеришу високе обликовне вредности. Нарочито се истиче хол, репрезентативног изгледа, ситуиран у приземљу зграде, преко кога се одвија унутрашња комуникација. Хол је засвођен сводовима крстасте форме, а који се наслањају на масивне стубове. Дуж оба тракта зграде пружају се ходници са низом просторија оријентисаних према улици. Из хола према спрату води степениште, на којем се налази велика Свечана сала, украшена зидном декорацијом (један зид је осликан уљаним бојама) у соцреалистичком стилу. Аутор овог уметничког дела био је познати апатински сликар Рудолф Удвари (1898-1960), а који га је реализовао након Другог светског рата. Сала поседује мобилијар од дрвета, украшен богатом отнаментиком, у сецесијском стилу, рађеном техником резбарења. Слично као и у приземљу, дуж оба крака зграде воде ходници са низом просторија, такође, оријентисаним према улици. Поред примарне функције (коришћење од стране општинске администрације за обављање свих послова из њеног делокруга), поједини сегменти зграде, тј. одређен број просторија изнајмљиван је појединим институцијама за обављање њихових делатности. Тако се у периоду између два Светска рата, у оквиру Градске куће, налазила апатинска филијала Опште привредне банке д.д. из Суботице. Торњу је, такође, због одређених карактеристика (потребна висина) била намењана специфична функција. Наиме, одлуком општинских власти, чланови, односно, ватрогасци Добровољног ватрогарсног друштва, вршили су на њему свакодневна дежурства (непрекидно 24 часа), са циљем визуелне контроле ширег градског подручја, што је у оном периоду (без средстава за брзу комуникацију), знатно доприносило благовременом реаговању на евентуалну пожарну опасност. Као додатно средство звучног упозоравања и узбуњивања дежурних ватрогасних екипа, на торњу је, касније,инсталирана и електрична сирена јачине 20 кс.

Споредни грађевински тракт зграде (оријентисан на данашњу улицу Светог Саве) у изворном решењу је имао једну двокрилну капију, која је водила до приватних, стамбених просторија, намењених за становање апатинског среског начелника.

Током стогодишњег постојања ово репрезентативно здање ни у једном тренутку није напуштало своју функцију, тако да се и данас у његовом оквиру налазе бројни органи општинске администрације.

Аутор-Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.