ЗОРАН М. МАНДИЋ – ВАКУМ, МОСТ(ОВИ)

VESTI ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВАКУМ

Он је увек, у преводу са латинског – празан, негде – ИЗМЕЂУ. А то „између“, као реч, или појам, означава нешто сасвим – ПРАЗНО.Ненасељено, одсељено, или исељено. Нешто, како то наводе писци Википедије, као „простор без супстанце“. Помислило би се – НЕМАТЕРИЈАЛНО. У нематеријалном. Историчари и тумачи ваздуха би рекли – БЕЗВАЗДУШЈЕ. Или, апсолутна – КОСМИЧКА ТИШИНА. Оно „нешто“ где никада нико није био, нити ће ико икада бити. Неко ту „празнину“ гура и трпа у метафоричку заменицу – ТАМПОН ЗОНА. Залажући се при том за помоћно етимолошко значење дато кроз реч – БАРИЈЕРА. Или, преграда која нешто раздваја од нечег силовито страшног. Од ликова запањујућих пошасти. Као што су: облакодерски таласи цунамиа, вулканска лава, метастазе злогласних карцинома. амонијак исцурео у неком градском насељу из лоше заштићених транспортних цистерни, атентат, државни удар, епидемије опаких заразних болести, као што су колера, куга,…

Вакум је као прзан излог чији подијум су напустили побеснели штрајкачи. Бесни незадовољници због понижавајућих плата, или надница.

Вакум је и велико сидриште незнања. Са низом испразних предпоставки или, како би то филозофи рекли – СПЕКУЛАЦИЈА. А, у којима појмови „празних излога“ брзо и скоковито прерасту у своје побуњеничке негације. У нагађања материјалног и нематеријалног порекла. Корена. И наслеђа.

ЗОРАН М. МАНДИЋ, Јануар 2019.

МОСТ(ОВИ)

Мост(ови) су знаци, који представљају појмове повезивања између две раздвојене стране. Као: обале на рекама, или литице размакнуте кланцима, илити, кањонима и клисурама.

Неки, они немаштовити архитрктонски замишљени, личе на велике картонске кутије ( у које ссавремени обућари пакују зимске женске чизме) на штулама. Које подсећају на старинске кочије чији су нацрти измилели из главе једног од учесника неког маскенбала у Каталонији.

Преко мостова најчешће журно пешаче људи, који на другој страни раздаљине имају њиву, коју морају да обрађују према агротехничким прописима друге општине, или, чак државе. Они тамо одлазе као амбасадори, али на својим ораницма, на туђим административним територијама, сеју: кукуруз, пшеницу, јечам, соју, или шећерну репу – српског семенског порекла.

Људи воле мостове, једнако када их гледају, или, прелазе. Они су грађевине, које умеју, за тренутак, да зауставе и најздравији дах у човеку – да би он, тај исти, у биолошкој тишини сагледао и ослушнуо лепоту линија, вертикала и водоравнала. Из свог угла. Као са прозора своје куће,

У тој лепоти живе и сви порушени мостови, као они на Дунаву, Петроварадински, Жежељов и Мост Слобоге, које су: Америка, НАТО и деветнаест чланица Европске уније – сурово у још суровијим бомбардовањима порушиле 1999. године. Али, и они, тако раскомадани, поново се родише. И обновише. Да човек и путник уживају у лепоти њиховох служења повезивању раздвојених страна Дунава. И његових невиних обала.
Без мостова живот би личио на велику пустињску гробницу.

ЗОРАН М. МАНДИЋ, Првог дана Српске нове године господње 2019.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.