ЗОРАН М. МАНДИЋ – КУЋА

APATIN KULTURA VESTI

КУЋА

Кућа је кућа: бића људи у њој, иконе свеца на зиду којег укућани славе, језика без кога се не би занало ни за њу ни за људе, дворишта који је опасава и тавана на који је скрајнута ненаписана историја старих књига, фотоградија и предмета. Достојевски је рекао да је човек без стана (куће) – човек без психологије. Онај, који стално дрхти и стрепи као бегунац из затвора или штићеник у влажном подруму јатака. Без куће нема породице, без које самоћа насилнички разара усамљенике, њихову државу и њену војску.

Кућа је као књига која се чита, препричава и преписује. Она се чита и између редова,а у њој постоје и приче за чуваркуће. Зидари су њени другореди свеци по рангу, које она слави и у које се заклиње када јој нешто зашкрипи на путу од садашњости ка будућности. Ка свим оним циљевима, који су у читанкама о њој означени, као остварења жеља и снова. Кућа нема друго ја нити је икада у себи трговала са својим изворним значењем. Ваљда је зато у васцелом неимарству имала срећу да буде и остане само оно што је била. Због чега је направљена, закровљена, окречена и ограђена. Као сан без кога човек никада не би завирио у друге светове. Нити би се пробудио спреман и оран да опет и даље сања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.