Čitalac, koji je uvek spreman, bezobzira na personalnu sputanost u usmenom izlaganju, na pošteno priznanje i opis svojih osećanja, iz prve će, u okviru određenih anketa, reći da je umoran od raznih beseda, koje se povodom dobijanja priznanja izgovaraju, a potom istaknuto uokvirene na vidnim novinskim mestima i stupcima – objavljuju, objašnjavaju i komentarišu. Na taj način on u izvesnom smislu, kako je na to u jednoj prilici hipotetički ukazao H. L. Borhes, brine i o mnogobrojnim kavarenjima jezika učinjenih „da bi se postiglo nešto što nije bilo ni obojeno“, nešto u čemu se želelo stvoriti „ukus“ neke vrste magije. A, sve to da bi se publika ubedila, ili pak pretvarala, da veruje neuverljivim izjavama nezasluženih slavodobitnika ovih, ili onih komplimenata i nagrada..
Umesto da se dobitnici, ili tzv. laureati neizbežno stide beseda za nezaslužene nagrade i „lovorove vence“, kojih je u savremenoj Srbiji iz dana u dan ima sve više i više nego: stećaka, spomenika, domova kulture, ili obdaništa, a za koje su se izborili raznim zakulisanim radnjama: trgovinama, lobiranjima, nameštanjima i najbizarnijim kupovinama – to umesto njih, kao da mora, ili treba da učini pošteni čitalac, dok nevin, bez razloga, crveni u paradoksalnim navalama igri figura refleksija, spekulacija i odraza čitalačkog ogledala. U tekstu, već pomenuti Borhess neretko je upozoravao na bestidnost, kao fenomen koji postoji, ali koji će neminovno proći zato što sve obrazovaniji čitaoci sve efikasnije proziru i preziru njihove lakoumne i lakomisleće nosioce. Međutim, kao da se čini da je još uvek rano za „pokret“ otvorenih primedbi, koje po nekim kritičarim demokratije i politike besmisleno upropaštavaju smisao iskrenosti čitalačke recepcije. I uspavljujuće ispovesti svih „ja“ njenih mišljenja. One, koje je sam Bog poslao na važne operativne zadatke prepoznavanja katastrofičnog satiranja vrednosnih standarda i moralnih principa. Među „držače senki“ što trunu u prljavoj vodi bahatih ponašanja. Bahatijih od svakog obećanja za iskazivanje potrebe prevaspitavanja, pokajanja i griže savesti. Jednako u životu, kao i u testamentu i među svedocima. Zato je teško sa uspostavljanjem ~režima primedbi“, jednako sa ilustracijama i bez njih, pogotovo za one, koji ne raumeju pojedina, naročito skrivena, izdanja sveta. U kojima je sve različito iznutra među pojavama pražnjena nadulih šupljina i žlezdi. Umnih, hormonalnih i čulnih. Konturalnih i zakrčenih, kao krvni sudovi prenapregnuti neiskustvenom erotikom doživljaja uloga trombova i nesretnog Deda Mraza.
Bestidnost „velikih“ i „malih“ imena besedara, odnosno besednika (u formatima pojedinih: onemoćalih akademika, selektora nacionalnih penzionera, urednika, antologičara, predsednika udruženja raznotonih i raznobojnih stvaralaca…), koji svoje besednice besedljivo, bez i trunke griže savesti, trpaju u uši javnosti poštenog, ali sve umornijeg čitaoca, prevazišla je i one najviše vrhove moralnih prevara, kojima bespogovorno i vazalno služe: literarne, umetničke, usko književne, pa i naučne savremenosti. Možda se pri tom treba prisetiti reči Džordža Kucia južnoafričkog nobelovca: „Dođe pokatkad trenutak kada gnušanje i stid tokiko narastu da svaki račun, svaki oprez biva nadvladan i čovek mora da deluje, što će reći, da i progovori.“, pa makar i protiv sebe i etike nagrađivanja u ovom nažalost sve bezbožnijem i neuređenijem svetu kojim vladaju nakaradne i naopake stvari i „merila“.
Zato beseda, kao govor pripremljen za konkretnu svečanu priliku u lister odelima, prepuna citata i elitističkih poređenja, ne samo da je izgubila ugled poverenja, koje treba da se ozonski širi, nego i draž istine i elementarnog hrišćanskog poštenja. I simetrije saglasnosti predloga razloga i povoda sa odlukom. I ishodom. Zašto? Zato što kao takva više nije ni uzvišena kitnjasta kompozicija reči, već banalni prepis raznih disonantnih gluposti, koje nepošteni besednik unapred pripisuje sebi. Neko je to nazvao otimačnimom citata. Trpanje u šuplju vreću Bogom sačuvanih lepih i pametnih misli. A, neko zahvalama predlagačima za čast ulaska u kakvu: akademiju, parlament, ili neki (post)moderni fajnal-for, ili ne daj Bože u zbirku predloga balkanskih kandidata za Nobelovu nagradu.
Unizivači suštine i imaginacije bašte besede, kao lične časti govora, ne shvataju da je beseda, istovremeno, i komentar, i proglas, i oksimoron i ironija, kada se nešto važno i zasluženo govori. Kada se nešto o važnom poručuje. Kada se zna da tlo besde, kao i najmanji vrt, ima svoj tlo. I svoju gravitaciju. I da vrt bez takvog oslonca nikada nije vrt čak ni u svojoj najšarenijoj fazi. Kada sve buja i pretvara se u miris vedrine. U dušu hrane i hranu duše. Kada se ne zna kada je vrt lepši. Da li u osvit zore, ili u predvečerje, kada sunce zatvara svoju „radnju“ i predaje boje duhu starogrčkog pozorišta. A, da se pri tom zna da je u toj ni malo jednostavnoj igri sunca i prirode sve podrđeno Božijim zapovestima. Igri prepoznavanja na rubu mimikrije. U ulogama vojnika i dvojnika. Na „frontu“ na kojem jedne boje „ginu“ u drugima da bi ponovo vaskrsle u boje. U novi život smrti. U novu smrt života. U večnost humusa istine. U verovanje u Bogočoveka. U verovanje da u vaseljeni postoji težnja za etikom.Da smo taj univerzum mi u kojima postoji moralna svest. I da tu nema mesta za nagađanje i licititiranje sa spekulacijama. Jer tamo gde recimo pesnik sanja da će nadživljujući sebe pronaći put do vrta istine, kao metafore Boga, započinje priča o tome kako ga, kao i čitaoca s početka ovog teksta, umoriše napor i nevolja tog nadanja. I verovanja da će posle sebe moći da traje kao senka. Kao onaj igrivi poklon što stalno izmiče između prstiju. Između delova sveta zgasnosti u tamnom. U duši neke male večnosti koja traje onoliko koliko i samo neznanje o njoj. Jer, svako od nas je uvek taman onoliko koliko je. I prepisan. I podvučen.I nepodvučen. Pisac nije ptica zato što ptica ima pravo da ne bude pisac. Da ne sapinje svoju slobodu pisanjem i njegovim nemirima. Da leti iskreno bez obaveze dok ne padne umorna, gladna i smrtna, Kao pisac.
Besednici, kao naručioci sopstvenih nagrada, neumitno završavaju na đubrištu istorije: reči, sećanja, preporuka, uspomena, pa i naloga (ovih ili onih?). U „Faradejovom kavezu“. Pre, ili kasnije. Otkriveni u krađama i prekrađama. U lažima i paralažama. U izopačenostima citiranja. U ludilu parafraza i diktuma. I sve to u Srbiji u kojoj se godišnje, prema nekim izvorima, podeli i više od 300 nagrada A, nemoćno nespremni da u kakvoj ispovesti progovore o svojim prevarama. Nemoćni da zatraže i oproštaj rečima: „ Ovu nagradu ja „taj i taj“ dobio sam zahvaljujući krugu mojih: doušnika, prišipetlji, uvlakača i poltrona, pa je tako ovaj slavodobitnički venac oko moje glave više omča, kojom laži i nameštanja moraju biti obešene.“.
A, vrt istine? Vrt istine, iako zamagljen pitanjem o njegovoj suštini, govori nemuštim jezikom da nema ni velike ni male večnosti čak ni za one što misle da su najbolji. I najnesrećniji iz tog vrta izlaze pod ruku sa svojim malim srećama. I ostaju bogoljudska bića čistih ruku, jezika i snova.A, slava, zaslužena ili nezaslužena, je sranje ontološke nesigurnosti slavara. Oni koji slave uvek računaju na kojekakve popuste sudbine. Često iracionalno veruju da će ih njihovi sveci osloboditi tereta hipoteka. Moralnih i estetičkih. A,sveci nikada nisu otkrili koga oni slave.
ZORAN M. MANDIĆ
Tekst je, kao uvodni, objavljen u petak 05. Avgusta 2016. godine u dodatku KULTURA, dnevnog lista VEČERNjE NOVOSTI u tiražu od 155.046 primeraka.
