Инвазивне врсте риба све озбиљније угрожавају екосистем Дунава, а њихово присуство већ доводи до драстичних промена у рибљем фонду, смањења бројности аутохтоних врста и нарушавања природне равнотеже, истакнуто је у емисији „Живот испод површине“, која је емитована у програму Радио Дунава.
Гост емисије био је др Александар Бајић са Природно-математичког факултета у Новом Саду, са Департмана за биологију и екологију, који је детаљно говорио о узроцима, последицама и могућностима контроле овог све израженијег проблема.
Како је објаснио, инвазивне врсте су оне које су донете на ново подручје и које, услед повољних услова, почињу агресивно да се шире, заузимајући станишта и потискујући домаће, аутохтоне врсте.
Према доступним подацима, у Србији је регистровано нешто више од 100 врста риба, од чега је преко 25 алохтоно, односно није природно присутно на овом подручју, док нека истраживања показују да је тај број и већи, што значи да више од трећине укупне рибље фауне чине управо инвазивне врсте.
Овај процес није нов, већ траје деценијама, па и вековима, али је последњих година значајно интензивиран.
БАБУШКА КАО СИМБОЛ ПРОБЛЕМА
Један од најдрастичнијих примера је бабушка, врста која је у појединим водама Војводине достигла доминацију од чак 90 до 95 одсто укупне бројности риба.
„Када имате такву ситуацију, сваки килограм бабушке значи килограм мање деверике, шарана, бодорке или било које друге аутохтоне врсте“, нагласио је Бајић.
Осим што заузима простор и храну, бабушка представља и генетску претњу, јер се може укрштати са домаћим врстама, попут барског караша, што је довело до готово потпуног нестанка чистих популација ове врсте у Србији.
Поред тога, реч је о изузетно прилагодљивој врсти која може да опстане у различитим условима, од великих река до бара и мочвара, што јој даје додатну предност у односу на домаће рибе.
ТОСТОЛОБИК И НАРУШАВАЊЕ ЛАНЦА ИСХРАНЕ
Значајан утицај имају и тостолобици, крупне рибе азијског порекла, које могу да достигну и више десетина килограма.
Иако се често сматра да „чисте воду“, Бајић указује да ове врсте заправо нарушавају ланац исхране, јер се хране фито и зоопланктоном, који представља основну храну младим јединкама аутохтоних риба.
„Када тостолобик филтрира воду и узима ту храну у великим количинама, он директно одузима храну младим рибама и тиме смањује њихове шансе за опстанак“, објаснио је Бајић.
На тај начин, иако не напада директно друге врсте, ова риба индиректно утиче на смањење њихове бројности.
ЧОВЕК КАО ГЛАВНИ УЗРОК
Према речима стручњака, у готово свим случајевима за појаву инвазивних врста одговоран је човек.
Оне су у Дунав доспевале кроз порибљавање, рибњаке, транспорт, али и путем баластних вода бродова, које преносе различите организме из једног екосистема у други.
Поред тога, проблем представља и несавесно понашање појединаца, који преносе рибу из једног воденог система у други или користе инвазивне врсте као мамце.
Бајић је посебно упозорио на случајеве где су управо риболовци, често из добре намере, допринели ширењу појединих врста.
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ РЕШЕЊЕ?
Иако проблем делује озбиљно, потпуно искорењивање инвазивних врста, према речима стручњака, није могуће.
„Када једна врста почне да се размножава у екосистему као што је Дунав, она је ту да остане“, истакао је Бајић.
Једини реалан приступ је контрола бројности, пре свега кроз организован и селективан излов, чиме се даје шанса аутохтоним врстама да се опораве.
Позитивни примери већ постоје, попут контролисаног излова тостолобика и постављања кавеза за америчке патуљасте сомиће, што даје одређене резултате.
УЛОГА ГРАЂАНА И РИБОЛОВАЦА
Посебан акценат стављен је на улогу грађана и риболоваца, који могу значајно да допринесу очувању екосистема.
Препорука је да се инвазивне врсте не враћају у воду након улова, да се не користе као живи мамци и да се не преносе у друге водене системе.
„Довољна је једна јединка да поново створи популацију“, упозорио је Бајић, наглашавајући да чак и мала грешка може имати дугорочне последице.
КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ ДОДАТНО КОМПЛИКУЈУ СИТУАЦИЈУ
Иако се често истиче утицај температуре, Бајић сматра да ће већи проблем представљати промене у водостају Дунава.
Нестабилан режим падавина и све чешћи ниски водостаји доводе до тога да се плавна подручја не пуне, што онемогућава природни мрест риба и додатно угрожава аутохтоне врсте.
У таквим условима, инвазивне врсте, које су често отпорније и прилагодљивије, добијају додатну предност.
